Čed je zinuo od čuda, a stomak mu se zgrčio. To je Kejti Bej? Mala Kejti Bej čija je smeđa kosa stalno bila vezana u repice i koja je sve vreme provodila u štali s konjima?
Je li i ranije imala grudi?
Gde su joj pege? Gde su pletenice? Gde je… ona devojČica? Gde je, dođavola, ona devojčica? Ta devojčica godinama je bila ludo zaljubljena u Čeda. On i njegova braća oduvek su znali za to. Još otkako je on s Kejtinom starijom sestrom, Endželinom, radio na jednom projektu u srednjoj školi, zbog čega je često visio na ranču Bejevih. Kejti je tad imala četiri godine i svuda je pratila Čeda kao zaljubljeno kučence. Dođavola, bila je slatka klinka. S godinama ju je često viđao, gledao ju je kako raste. Plesao je s njom na Dalasovoj svadbi. Ona tad nije imala više od sedamnaest godina, a njemu je bilo, koliko ono? Dvadeset osam? Već je bila izrasla u prilično lepo devojče, ali još je bila dete.
Onda je Čedu kroz glavu proletela još jedna slika. Setio se kad je poslednji put video Kejti Bej. Na proslavi njenog osamnaestog rođendana pre oko četiri godine. Saterala ga je u ugao baštenskog paviljona na svom ranču i…
Prepone su mu se zategle.
Kao jedanaest godina stariji od nje, prekinuo je to. Što mu je mnogo teško palo. Setio se nestrpljivih usana
osamnaestogodišnjakinje koja se izvija da dodirne njegove.
