Početak oktobra u Njujorku doneo je sezonske popuste i zlatne boje na drveću u parkovima, ali i kišu, mokre ulice, nestrpljive vozače i namrštene pešake koji su se sudarali na trotoarima. Na gotovo svačijem licu moglo se pročitati žaljenje za letom koje je prošlo i neraspoloženje zbog lošeg vremena.
Džejk Lokvud mrzeo je kišu, činilo mu se, oduvek. Nikada se nije zapitao zašto je to tako; tek, samo jedan pogled na oblačno nebo i mokre trotoare bio je dovoljan da ga baci u nekakvo turobno, nostalgično raspoloženje, koje mu se ni malo nije dopadalo. A ovoga puta kiša je padala već danima.
Po prirodi vedrog karaktera, pozitivan i optimističan, borio se protiv toga svim raspoloživim sredstvima. U to je, naravno, spadala i njegova omiljena „zanimanja”: flert sa svakom zgodnom damom sa kojom bi mu se put ukrstio, slučajno, ili namerno.
Ovoga puta nije moglo biti ni govora o slučaju. Veliki, crni kišobran, koga je nosio samo zbog ovakvih situacija, spremno se otvori u njegovoj ruci kada Džejk, izlazeći iz kafea sa jednim makijatom „za poneti”, primeti privlačnu plavušu u izazovno kratkoj suknji. Stajala je na samoj ivici trotoara, na pljusku, mašući rukom u pokušaju da dozove taksi.
