Moja supruga je imala rak i preminula pre nekoliko meseci. Bili smo u braku 24 godine i imali dvoje dece. Mogu s ponosom da kažem da su to bile najbolje godine mog života. Naša deca su sada na fakultetu.
Moja supruga je iz prethodne veze imala i ćerku, Saru, koja je imala 16 godina kada sam joj postao očuh. Nikada je nisam zvanično usvojio, jer uprkos mojim naporima, nikada nismo uspeli da izgradimo bliskost, iako smo bili korektni jedno prema drugom. Nije se trudila ni da bude sestra mojoj deci, ali to mi nije smetalo.
Pre dve godine stigla je dijagnoza raka — kao grom iz vedra neba. Moja supruga se hrabro borila, ali na kraju je jedino bilo važno da joj poslednji dani budu što udobniji. Sara se tada uselila kod nas kako bi brinula o svojoj majci i od tada je ostala da živi sa mnom.
Moja supruga je preminula pre tri meseca, ali Sara ne pokazuje nikakvu nameru da ode iz moje kuće. Ima 40 godina, nema posao ni partnera, i ponaša se pomalo čudno.
I moja deca su mi pričala o tome, i znao sam da se nešto mora promeniti. Imao sam utisak da pokušava da „preuzme“ ulogu moje pokojne supruge. Ne samo da nosi njenu odeću, već pokušava da radi sve kućne poslove. Živim sam i ne treba mi večera u tri jela ni popeglane košulje. Bilo mi je neprijatno, pa sam joj rekao da prestane.
Razgovarao sam s njom i pokušao da je ohrabrim da učini nešto sa svojim životom. Dani su prolazili, a ništa se nije promenilo. Tada sam doneo odluku. Rekao sam joj da mora da se iseli i da sredi svoj život. Tada je iznenada izjavila da želi da ostane sa mnom i da bude kao njena majka — da brine o „svojoj porodici“.
To me je veoma uznemirilo. Čvrsto sam joj rekao da mora da se iseli do kraja meseca.
Počela je da plače, govoreći da sam bezosećajan i da joj ne dozvoljavam da tuguje za majkom u njenoj kući. Nisam odgovorio i izašao sam iz sobe, ali sam podeljenih osećanja. Želim da joj pomognem — ipak je ona ćerka moje supruge — ali njene suze mi ne deluju iskreno. Imam osećaj da me koristi, a uz to, kako nikada nismo bili bliski, čudno mi je da i dalje živi u mojoj kući.
Šta da radim?
—Natanijel
