Manuel Karlos Huarez opet je bacio pogled na ceduljicu u ruci. To je ta adresa! Sedeći u svom crnom sportskom automobilu, posmatrao je kuću i prva pomisao bila mu je: Na ovo nisam računao!
Mala kuća u nizu, u oronulom komšiluku. U prednjem dvorištu stajale su kante za smeće i zarđala olupina nekadašnjeg četvorotočkaša. Nekoliko kuća dalje bila je pošta, pa kineski restoran, frizerski salon i diskont pića. Potom trafika, ispred koje se očigledno okupljala omladina.
Nije se uplašio momaka, koji su ispred diskonta džabalebarili i pušili. Uostalom, visok je, a zahvaljujući redovnom treningu u teratani, mišićav i atletski građen, pa može da savlada te džabalebaroše kad mu se prohte.
Ali za to nije imao volje. Pa petak je veče i to u decembru, dok se sprema snežna oluja, a on treba da odgovori na hrpu mejlova pre nego što počne božična ludnica.
Ali krv nije voda, morao je da ispuni porodične obaveze. I pošto je sopstvenim očima video ovaj sirotinjski kraj, bilo mu je jasno da mora reagovati što pre.
Duboko uzdahnuvši, Manuel je izašao iz vozila. Večeras je u Londonu neuobičajeno hladno. Tokom ćele protekle nedelje bilo je mrazeva, a ni preko dana temperatura se nije podizala iznad nule. jaki mirisi iz kineskog restorančića dopirali su do njega. Manuel se zgroženo namrštio.
Inače nikad ne bi kročio u ovaj kraj. Što pre ovo završim, tim bolje. S tom mišlju pritisnuo je zvono osluškujući korake iza vrata.
Šonja je baš sela da večera kad je pozvonilo. Najradije bi to prečula, jer je pomislila da je pred vratima gospodin Maks, vlasnik stana, koji je često navraćao da traži kiriju.
