Imam svoj tajni mali rečnik za svog muža. Reči koje sam izmislila da ga opišem. Nikad mu ih nisam rekla: one mi jednostavno ponekad padnu na pamet. Na primer…
Mrštozbun: njegovo ljupko mrštenje kad je zbunjen, dignutih obrva, molećivog pogleda, kao da govori: “Objasni mi!”Den ne voli da bude zbunjen. Voli da sve bude jasno. Čisto. Otvoreno.
Smotroprez: napeto, oprezno držanje kad god se u razgovoru spomene moj otac. (On misli da ja to ne primećujem.)
Skršnut: kad se život preokrene i tresne ga pesnicom tako snažno da na trenutak bukvalno ostane bez daha.
Zapravo, ta reč je višenamenska. Može da opiše bilo koga. Može da opiše i mene. Upravo me sada opisuje. Jer, znate šta? Ja sam skršnuta. Pluća su mi skamenjena. Obrazi mi gore. Osećam se kao glumica u nekoj sapunici, a evo zašto: 1. muvam se po Denovoj radnoj sobi, 2. dok je on na poslu i nema pojma šta radim, i 3. otvorila sam tajnu, zaključanufioku njegovog stola i 4. nemogu da verujem šta sam tu našla; šta držim u ruci; šta vidim.
Dok tako buljim, ramena mi se dižu i spuštaju. Mozak mi dovikuje panične poruke, poput: Šta? I: Da li to znači da…? I: O bože, molim te. Ne. Ovo nije u redu. Ovo je sigurno neka greška.
I, gotovo najgore od svega: Je li Tilda sve vreme bila u pravu? Jesam li sama sebi navukla bedu na vrat?
Osećam kako mi naviru suze, pomešane sa sve jačom nevericom. I sve jačim užasom. Još uvek nisam sigurna koje će osećanje prevladati. Zapravo, jesam. Preovladuje neverica koja se udružuje s besom. “Stvarno?”dođe mi da viknem. “Stvarno, Dene?”
Ali to ne radim. Samo snimam nekoliko fotografija telefonom, jer… jednostavno zato. Mogle bi mi zatrebati. Onda vraćam na mesto ono što sam pronašla, zatvaram fioku, pažljivo je zaključavam, ponovo proveravam da li je zaključana (pomalo sam opsesivno-kompulzivna kad je reč o zaključanim vratima, isključenim mašinama za veš, i slično; hoću da kažem, ništa strašno, nisam ja luda, samo malo… znate), i uzmičem, kao od mesta zločina.
Mislila sam da znam sve o svom mužu i da on zna sve o meni. Videla sam ga kako plače gledajući film Do neba. Čula sam ga kako viče: “Unakaziću te!”, u snu. On je mene video kako na odmoru perem gaće (jer su cene pranja rublja u hotelu bilesulude), i čak mi ih je prostirao na ručku za peškire.
Oduvek smo bili takav par. Nerazdvojni. Prepleteni. Čitali smo jedno drugom misli. Završavali smo jedno drugom rečenice. Mislila sam da više ne možemo da iznenadimo jedno drugo.Pa, to samo pokazuje kako ništa nisam znala.
