Jedna beskućnica me je zamolila za sitniš ispred moje kancelarije. Umesto toga, dala sam joj svoju jaknu — bilo je ledeno hladno. Nasmešila se i pružila mi zarđali novčić. „Zadrži ovo. Znaćeš kada da ga upotrebiš.“ Moj šef je to video i dao mi otkaz.
Dve nedelje kasnije, krv mi se sledila kada sam pronašla plišanu kutiju na tremu. Novčić se savršeno uklopio u prorez sa strane. Klik. Unutra je bila poruka: „Nisam beskućnica. Ja sam generalna direktorka. Testiram ljude. Ti si neznancu pružila toplinu kada nisi imala ništa da dobiješ. Dobrodošla u svoj novi život.“
Bio je to ugovor za posao. Šestocifrena plata. Počinjem u ponedeljak.
Bonus:
Nedavno sam bila na prvom rođendanu svoje bratanice i iz nekog razloga sam poželela da kupim mali poklon i ženi mog brata.
Nedavno sam bila na prvom rođendanu svoje bratanice i iz nekog razloga sam poželela da kupim mali poklon i ženi mog brata. Ona je tip osobe koja sve radi sama i nikada zapravo ne traži stvari koje bi joj olakšale život. Nisam joj poklon dala pred svima niti pravila od toga poseban trenutak. Pružila sam joj ga tiho, jer nisam želela da je dovedem u neprijatnu situaciju. Uz to sam ubacila i malu poruku.
Njena reakcija me je potpuno iznenadila. Toliko se obradovala da su joj krenule suze i zagrlila me, i to mi je iskreno ostalo u mislima do kraja dana. Nije to bilo ništa luksuzno — samo ružičasti perač za flašice. Ružičasta je njena omiljena boja (voli je toliko da je čak nosila ružičasto i na svom venčanju, čega se i dalje sećam), pa sam pomislila da bi joj to moglo izmamiti osmeh.
Zapravo, nije ni bilo u samom poklonu. Više je delovalo kao da se osetila viđeno — kao da je neko primetio sav trud koji je uložila tokom protekle godine, dok se snalazila u majčinstvu korak po korak. Ne znam… samo me je navelo da razmislim koliko male, promišljene geste mogu da znače.
