Diskusiju je prekinuo ulazak Dejva Meloja. Džo je osetila kako je preplavljuje radost. Uvek se tako osećala kad bi ga ugledala. Ma šta Dijana mislila, niko nije kao Dejv! Mladić nije bio lep. Imao je gustu, smeđukosu, mršavo izražajno lice i privlačna usta uvek spremna na osmeh. Delovao je prijatno, ali je njegov izgled varao: bio je tvrdoglav, uporan, rečit i ljudi bi obično odustajali i diskusiju s njim završavali rečima: „Uradi kako smatraš da treba, Dejv“. Niko nije znao koliko Dejv ima godina. Njegovo lice je moglo biti lice dvadesetogodišnjeg mladića ili četrdesetogodišnjeg čoveka. Uvek je bio dobro raspoložen i umeo je da održi red među najraspusnijom grupom mladih. Dom omladine, po mišljenju mnogih, bez Dejva ne bi postojao.
Mladi ljudi su raspravljali o kampanji koju treba preduzeti a Džo je ćutala, prebacujući sebi što nije ispunila zadatak. Sa gorčinom je razmišljala o čuvenom Šeridanu Leroju i njegovim hladnim sekretaricama, koje su joj uvek ljubazno obećavale, a ništa nisu učinile. Džo se nadala da će taj zadatak uspešno obaviti za kratko vreme, jer za nedelju dana je trebalo da krene na odmor. Nameravala je da jedan deo odmora provede kod tetke, drugi u Edinburgu kod svoje rođake, jer je samo to mogla sebi da dozvoli.
