Još uvek je osećala bol pri pomisli da ju je muškarac za koga je trebalo da se uda ostavio tri dana pred venčanje. Nije imao hrabrosti da joj u lice kaže da ne želi da se oženi sa njom, samo joj se javio sa aerodroma neposredno pre poletanja aviona. I sada bi zadrhtala od besa kada bi se setila brojnih telefonskih razgovora koji su usledili i vraćanja svadbenih poklona. Ono što ju je najviše pogodilo bili su sažaljivi pogledi koje je viđala na svakom koraku.
Kada više nije mogla da izdrži, spakovala se i otišla daleko od starih prijatelja i svih ljudi koje je poznavala. Kupila je kartu za prvi autobus i tako se, posle par sati vožnje, našla u Sidneju. Njena majka se protivila da živi sama, insistirajući da se preseli kod rođaka. Međutim, Galatea je rešila da ne popusti i sama je iznajmila stan. Svako bi pomislio da se ponaša kao ratoborna tinejdžerka, a ne kao mlada žena od dvadeset i četiri godine. Htela je čak i da promeni posao, ali joj je kao poslovnoj sekretarici ponuđena visoka plata, pa je odustala od te namere. Trebalo joj je skoro dva meseca da se navikne na novi život u velikom gradu.
Pola sata kasnije istrčala je na ulicu i ušla u svoj automobil. Nervozno je gledala u nebo koje se naglo smračilo, dok se probijala kroz saobraćajnu gužvu prema Sidnejskoj luci. Činilo joj se da nikada više nije bilo automobila na ulici. Kada je konačno stigla do velike garaže nebo je bilo gotovo crno. Zaključala je kola i požurila prema zgradi u kojoj je radila. Nadala se da će uspeti da stigne do ulaza pre nego što se nebo otvori.
Stajala je na uglu ulice i nervozno cupkala jer je semafor bio potpuno neosetljiv na vremenske nepogode. Pre nego što se uključilo zeleno svetio prve velike kapi kiše su počele da padaju. Galatea pognu glavu i ubrza korak mimoilazeći se sa ljudima koji su joj išli u susret. Par minuta kasnije utrčala je u predvorje višespratne poslovne zgrade. Mokri pramenovi njene duge, plave kose lepili su joj se za lice i vrat. Ivica njene duge, crne suknje bila je potpuno namočena, kao i njena svilena košulja. Duboko je uzdahnula i pokušala koliko toliko da strese vodu sa sebe.
Dan joj je krenuo loše i to još ponedeljak, pomislila je Ijutito. Na svu sreću, fascikla u njenoj ruci je bila plastificirana tako da njen trud nije propao zbog kiše. Zavukla je prste u kosu i zatresla glavom, a zatim po treći put nestrpljivo pritisla dugme za pozivanje lifta.
Iznenada je postala svesna da je neko netremice posmatra. Okrenula se i ugledala nedaleko od nje visokog, snažno građenog muškarca. Susrela se sa par tamnih, sjajnih očiju koje su ispitivački pratile svaki njen pokret. Muškarac je bio obučen u sivo, besprekorno skrojeno odelo, a snežno bela košulja i kravata samo su još više naglašavale njegov taman ten. Crna, kovrdžava, kratko ošišana kosa uokvirivala je lice oštrih, gotovo strogih crta.
