Poklon sudbine

LJUBIĆI

Melisa je sedela u svojoj kancelariji i sredjivala papire na stolu, kada joj je
zazvonio mobilni telefon.
Pogledala je u telefon, Brajan je zvao.
– Halo.
– Melisa draga, ĉekam te za pola sata da odemo na ruĉak.
– Odliĉno, imam mnogo lepe vesti za tebe. Juĉe kad sam se vratila sa posla me je čekalo pismo…
– Melisa, ţurim, videćemo se za pola sata pa ćeš mi ispriĉati o ĉemu se radi.
Brajan je spustio slušalicu ne ĉekajući njen odovor.
Već je bio poĉetak aprila, a proleće je tek sada poĉelo da pokazuje prve nagoveštaje. Na ulicama grada je bilo toliko prolaznika da su ulice prosto bile zakrčene. Ljudi su koristili pauzu za ruĉak, da bi obavili neke kupovine ili se odmorili u nekom od obliţnjih restorana.
Melisa je već dve godine radila kao sekretarica u opštini i ĉim je izašla iz zgrade, okrenula je lice prema suncu. Bilo je prijatno ponovo se naći na vazduhu, van debelih zidova koji su od njene male kancelarije ĉinili veoma mraĉnu prostoriju. Iskoristila je pauzu za ruĉak da se malo prošeta. Posao koji je obavljala nije bio naporan, ali je bio veoma monoton što nikako nije odgovaralo njenoj vedroj prirodi.
Nakon kratke šetnje po prolećnom suncu, poţurila je da se što pre vrati do zgrade opštine. Dok se pribliţavala, njeno uzbudjenje je svakim korakom sve više raslo. Tek kada je ušla u dugačak hol, osetila je kako uzbudjenje naglo popušta. Buka koju je pravio saobraćaj je utihnula i zavladao je mir svojstven ovakvim zgradama. Ĉinilo joj se kao da je ušla u srednjevekovnu crkvu.
Ugledala je Brajana kako sedi na klupi pokraj zida. Mahnuo joj je. Potpetice su joj odzvanjale po kamenom podu dok mu je ţurno prilazila.
– Ti si pravi dah proleća, draga – rekao joj je Brajan razdragano.




Cijeli roman “Poklon sudbine”»

Leave a Reply

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.