Anet Vejnard šokirano je gledala beli plastični štapić na lavabou. Minuti su se otegnuli u večnost, a žamor iza vrata zvučao je kao daleka grmljavina. Srce joj je kucalo sve brže i glasnije, u želucu je osetila bol. Uhvatila se za lavabo jer su kolena počela da joj popuštaju.
Više nije bilo sumnje, trudna je! Jasno i nedvosmisleno.
Osetila je otkucaje srca u grlu, sva se tresla. Jedva je disala dok joj je snažno pulsiralo u glavi.
Dakle, sudbina joj je zapečaćena. Neke stvari nemoguće je promeniti. Glupost se kažnjava, isto kao i naivnost.
Poslednjim atomima snage pustila je mlaz vode iz slavine po svojim podlakticama.
Udahni, i/.dah ni!, govorila je sebi. Zavrni slavinu. Obriši ruke…
Trgnula se kad joj je pogled pao na ogledalo. Na bledom licu isticali su se tamni kolutovi ispod očiju, jagodice su joj bile izraženije nego inače zbog upalih obraza. Izgledala je kao žena na ivici nervnog sloma, ali ovo je bio najgori trenutak da izgubi živce. Slom će morati da sačeka.
Prstima je počela da masira slepoočnice. Sad nije momenat da se bavi tim problemom. Mora da ga potisne, kasnije će misliti o tome… kao Skarlet O’Hara.
Kad joj se glava razbistri, opet će pohvatati konce svog života. Uostalom, ne susreće se prvi put s velikim problemom.
Anet se pitala zašto je baš danas morala da uradi test, jer ga je dve nedelje nosila u tašni. To nije bilo u skladu s njenom racionalnom prirodom. U poslednje vreme često je bila rasejana, a to ne srne da joj pređe u naviku.
