Aleks Kombs je imao jako visoke zaliske, čak se mogao nazvati proćelavim,
što nije bilo pohvalno za jedno dvadesetsedmogodišnjaka. Ipak, tamna, kratko
podšišana kosa visoko od čela je bila uredno začešljana, a koža na licu glatka.
Dok su se drugi igrači preznojavali njegov izraz lica je bio bez napora. Sa
nesvesnim osmehom na licu se kretao kao da šeta modnom pistom. Njegove
tamne oči su bile koncetrisane na table kraj kojih je prolazio i brzo vukao
poteze. Čak, delovao je kao da uopšte ne razmišlja. Ali, znala je daje to
nemoguće. Jer, samo su pravi velemajstori imali tako dobru koncentraciju i
umeće da igraju simultanku sa dvadeset protivnika istovremeno.
Prokletstvo, opsovala je Natali u sebi, nije valjda zauzela visoku poziciju na turniru
da bi sada ponovo razmišljala o njemu?! Da bi se preznojavala!? Ili izglupirala?!
Ne, ona je htela da ga porazi! Uostalom, bila je uverena da bi bila pobednik
turnira, samo da. Aleks Kombs nije bio prisutan na njemu. Ali, taj turnir ne bi bio
ni zanimljiv da on nije bio prisutan, dosetila se. Bila je zaljubljena u njega od svoje
petnaeste godine, kada je on imao dvadeset jednu, koliko ona sada. Šest godina se
borila protiv tog osećanja, uzalud.
Baš zato je tokom tog istog turnira toliko „iritiralo” njegovo prisustvo da više i
ne zna kako je uopšte stigla do tog, ipak, famoznog trećeg mesta. Proteklih
šest godina joj je trebalo da dođe dotle, a sada… Sada je bila povlašćena da igra
simultanku sa Aleksom Kombsom.
On je „igrao levom rukom”, sa najuspešnijim takmičarima turnira
samouvereno se šepurio salom. Kretao se na način koji ukazuje na
samopouzdanje, aroganciju i čak, dosađivanje.
Što za momka na njegovom mestu i nije bilo pohvalno, pomislila je zlurado.
Kako je neko tako mlad mogao već da se dosađuje? Jer, trebalo je još toga da
dokaže i proživi. Nju, na primer, primetila je u sebi i trepnula kada je pokret
ruke zaklonio vidik na njenu tablu.
