Mesecima sam štedela da mu kupim sat iz snova za našu 10. godišnjicu braka. Došao je taj dan, a sve što mi je on poklonio bio je jeftin parfem u plastičnoj bočici. Bila sam toliko ljuta da sam ga bacila u stranu i nikada ga nisam ni otvorila. To je bilo naše poslednje slavlje, jer je on iznenada poginuo u saobraćajnoj nesreći tri nedelje kasnije.
Mesec dana jedva sam ustajala iz kreveta. Danas je bio prvi dan kada sam se osećala dovoljno snažno. Počela sam da čistim našu sobu i parfem je pao — poklopac je spao. Utrnula sam.
Unutra je skrivao prsten. Ne bilo kakav prsten — moj prsten iz snova. Onaj dijamantski koji sam nekada davno pomenula, kao mlada nevesta, i koji mi je obećao da će mi jednog dana kupiti. Ja sam odavno zaboravila na to, ali on nije…
Poznavajući ga, sada shvatam zašto mi nikada nije nagovestio. Voleo je iznenađenja i verovao da pokloni treba da se otkriju, sakriveni na mestima za koja veruje da ću ih baš ja jednog dana pronaći. Ovog puta, našla sam ga prekasno. I nikada mu se neću moći zahvaliti.
Sada ovaj prsten nosim kao simbol nas. Kad god ga pogledam, osećam ga blizu sebe.
Samo bih volela da tog poslednjeg dana, umesto ljutnje, pokazala ljubaznost. To bi zauvek promenilo sećanje na našu poslednju godišnjicu. Samo da možemo da vratimo vreme…
