Moj otac je iznenada umro sa samo 47 godina. Moja maćeha, sa kojom je bio u braku 14 godina, nije pustila ni suzu — spakovala se i otišla sa svojim sinom već sledećeg dana. Mrzeo sam je zbog toga.
Trinaest godina kasnije, saznao sam da je i ona preminula. Jednog dana, njen sin je pokucao na moja vrata i rekao:
„Konačno je vreme da saznaš šta se zaista dogodilo.“
Ispričao mi je da je moj otac bio bolestan već neko vreme, ali su odlučili da mi to ne kažu. Bio sam previše mlad, a moj otac nije želeo da me povredi istinom.
Rekao je da je moja maćeha duboko volela mog oca — toliko da nije mogla da podnese da ostane u toj kući ni trenutak duže nakon što je on umro. Zato je otišla. Želela je da povede i mene sa sobom, ali je moja baka insistirala da ode bez oproštaja.
Ali to nije bilo sve…
Zaledio sam se kada mi je otkrio da mi je maćeha ostavila deo svoje imovine — jer me je oduvek smatrala i svojim detetom.
Bio sam zatečen. Ali u tom trenutku, moje srce je omekšalo. Shvatio sam da žena koju sam godinama mrzeo zapravo bila neko ko me je voleo — na svoj tihi, nenametljiv način.
