Već skoro godinu dana sam s momkom, ali njegova majka me nikada nije prihvatila. Kad je on tu, pristojna je, ali uvek postoji neki naboj — kao da samo čeka da pogrešim.
Na velikoj porodičnoj večeri ponudila sam da pomognem u kuhinji, trudeći se da budem ljubazna. Dok smo servirali hranu, pogledala me je od glave do pete i glasno rekla, da svi čuju: „Bar si za nešto korisna. Mislila sam da ga samo zabavljaš.“
Zaledila sam se. Ruke su mi se blago tresle dok sam držala tanjir. U prostoriji je nastala tišina. Moj momak se nervozno nasmejao, kao da nije znao šta da radi. Niko me nije branio. Spustila sam tanjir i otišla. Kasnije me je pozvao — ne da proveri kako sam, već da mi kaže da sam ga posramila. Da sam trebala „samo da je ignorišem“. Rekla sam mu da neću ostati tamo gde me tretiraju kao da sam bezvredna. Sad je njegova majka ljuta što sam „besno otišla“.
Sledećeg dana videla sam objavu jednog od gostiju sa slike sa večere i natpisom: „Savršena porodična večera, dok nije nastao drama zbog jedne osobe.“ Pretpostavljam da sam to ja — jer nisam dozvolila da me bez reči ponižavaju.
izvor: brightside.me/domacikolaci.net
