Moja ćerka se nedavno verila i odmah me je pitala da platim celo njeno venčanje. Rekao sam joj: „Već sam ti pomogao oko kuće.“ Uložio sam dosta novca u njen učešće za kupovinu i nikada nije imala problem da to prihvati.
Nasmejala se i nazvala me škrticom. Rekla je: „Ionako ćeš umreti pre nego što potrošiš sav taj novac.“ Iskreno me je zabolelo. Nisam se raspravljao — samo sam rekao ne.
Za kontekst, imam i pastorku. Iako mi nije ćerka po krvi, uvek me je poštovala, nikada ništa nije zahtevala od mene i prilično smo bliski.
Posle načina na koji mi se moja ćerka obratila, odlučio sam da joj neću finansirati venčanje. Novac koji sam bio odvojio za svadbu prebacio sam na račun za školovanje moje pastorke. Nije to tražila — jednostavno sam se bolje osećao pomažući nekome ko se prema meni ponaša pristojno.
Moja ćerka je saznala i potpuno poludela, vičući da sam „izabrao nju umesto nje“, „uništio joj život“ i „upropastio venčanje“. Kasnije me je njen verenik pozvao i rekao da preti da će otkazati venčanje jer on ne može da plati svadbu kakvu ona želi. Zamolio me je da pomognem.
Rekao sam mu da sam završio s tim. Ako ne mogu da priušte veliko venčanje, neka ga naprave manjim. Ako ne žele malo venčanje, neka sačekaju i uštede.
Da, ja sam joj otac, ali to ne znači da moram da finansiram sve što poželi, bez obzira na to kako se ponaša prema meni.
— Jason
Preuzeto
