Dakle, moja mama se ozbiljno razboljela i ja sam bukvalno propustila pet rokova na poslu. Niko me nije pitao jesam li dobro. Moj menadžer je preuzeo moju najveću klijenticu, a kolegica je počela raditi moje prezentacije. Jedna po jedna, svi su… utihnuli. Mislila sam da su me svi jednostavno odbacili.
Onda dođe petak i na mom stolu je kovertu. Otvorim je i mozak mi gotovo stane. Unutra je bila čestitka, potpisana od bukvalno svih u mom timu. Pisalo je otprilike: „Nismo utihnuli jer nas više nije briga. Utihnuli smo da ti ne bi trebalo da se objašnjavaš. Svaki rok koji smo pomjerile, svaki projekat koji smo preuzele — nosile smo tvoj teret da bi ti mogla biti s mamom.“
Takođe je bila i odštampana email prepiska koja je pokazivala kako je moj menadžer tiho prerasporedio moj rad da ne dobijem opomenu. Moja kolegica je preuzimala prezentacije već u 6 ujutro, prije svoje smjene.
Bila je tu i poklon kartica sa porukom: „Tvoja mama je odgojila nekoga zbog koga vrijedi biti tu.“ Plakala sam. Mislila sam da su me napustili. Cijelo vrijeme su me zapravo držali. ❤️
