Dakle, trudna sam i izabrala sam ime „Luna“ za svoju bebu. To ime mi je zaista posebno, a moj muž je rekao da mu se jako sviđa. Mesecima smo bili uzbuđeni zbog toga.
Onda, niotkuda, moja sestra mi kaže da je upravo nabavila psa i da želi da ga nazove Luna.
Rekla sam joj da mi je to jako nepoštovanje jer je to ime naše bebe, ali se ona samo nasmejala i rekla da je to „samo pas“ i da preterujem.
Moja sestra je insistirala da to ime voli već godinama, još pre nego što sam objavila da sam trudna, i odbila je da ga promeni. Nisam imala pojma da je „volela“ to ime. Nazvala me je „dramskom“ kada sam rekla da sam besna što je uzela ime moje bebe. Za nju sam pravila frku ni oko čega. Pomirila sam se s tim da ćemo imati duži period napetosti, misleći da ćemo teško preći preko toga.
Ali ono što nisam očekivala jeste da jednog dana dođem kući i čuje svog muža kako razgovara telefonom, govoreći kako sam bila „previše osetljiva“ i da me trudnoća čini „potpuno ludom.“
Prilično sam sigurna da je razgovarao s mojom sestrom, jer je pomenuo njeno ime i rekao joj da se „smiri“, pošto će on razgovarati sa mnom i „natjerati me da shvatim koliko sam iracionalna.“
Nisam imala pojma da je pričao s njom iza mojih leđa, i to mi je zaista slomilo poverenje. Sad se osećam rastrzano između toga da se zauzmem za ono što mi je važno i toga da se suočim s činjenicom da mom mužu očigledno nije stalo onoliko koliko sam mislila. Nekada je govorio da voli ime Luna, a sad staje na sestrinu stranu! Zbog imena psa, od svih stvari.
Osećam se ljuto i izdano. Udarili su na mene zajedno i pokušavaju da me ubede da sam stvarno iracionalna, ali ja ne mislim da jesam!
Dakle, da li grešim što sam ovoliko uznemirena? Ne znam da li da se suočim s mužem ili da li uopšte mogu da mu oprostim. Iskreno, izgubljena sam.
Račel.
