Anika je počela svoje pismo rečima: „Zdravo. Nikada nisam mislila da ću se naći u ovakvoj situaciji, ali pišem ovo jer se osećam izgubljeno i u sukobu. Nedavno sam otkrila nešto o svojoj porodici što mi je zadavalo nesanice i moram to podeliti da bih razumela da li preterujem ili su moji osećaji opravdani.
Dolazim iz veoma konzervativne porodice. Moji roditelji su mene i mog mlađeg brata odgajali u domu u kojem su tradicionalne vrednosti bile osnova svega. Odrastajući, uvek su me učili da je uloga devojke da podržava porodicu, bude dobra supruga i brine o domaćinstvu. Prihvatila sam to jer je to bilo sve što sam znala, i kada sam se udala za svog muža, Rohana, prihvatila sam tu ulogu bez pitanja.
Moji roditelji su bili ponosni na mene što sam našla dobrog čoveka i bili su srećni što imam stabilan dom sa njim. Moj otac bi često govorio: ‘Rohan će sada brinuti o tebi; ne moraš da brineš ni o čemu.’ I ja sam verovala u to.“
Ona je uvek verovala da će ona i njen brat jednako naslediti od svojih roditelja.
„Život sa Rohanom je bio dobar, ali kao i svi, imali smo svoje finansijske probleme. Oboje smo radili naporno da održimo kuću i, iako nismo bogati, uspeli smo da se snađemo bez velike pomoći drugih. Nikada nisam očekivala bilo kakvo nasledstvo od roditelja, jer sam verovala da će sve što imaju biti jednako podeljeno između mene i mog brata. Ali ta vera je nedavno srušena kada sam slučajno naišla na njihov testament.“
Anika je nastavila: „Posetila sam roditelje kada sam našla testament u fioci. Nisam prisluškivala; jednostavno sam tražila neke stare dokumente koje mi je majka tražila. Kada sam videla testament, bila sam radoznala i pomislila ništa strašno u čitanju. Uostalom, to su moji roditelji i uvek sam pretpostavljala da će sve što imaju biti pravedno podeljeno između mene i mog brata. Ali kada sam pročitala dokument, srce mi je potonulo.“
Roditelji su Anike imali drugačije planove.
„Moji roditelji su odlučili da sve—našu porodičnu kuću, zemljište, ušteđevinu, pa čak i neke dragocene nasledne predmete—ostave mom bratu. Meni nije bilo ničega namenjeno. Prvo sam pomislila da je greška, ali oni su napisali da će moj brat, kao sin, naslediti sve jer ‘će on morati da izdržava svoju buduću porodicu i brine o njima.’
Nastavljalo se da pošto sam ja udata i moj muž se brine o meni, meni nije potrebno nasledstvo. Smatrali su da moj brat, kao muškarac, zaslužuje sve jer će jednog dana imati porodicu o kojoj treba da brine. Testament je takođe naglašavao da je kao kćerka moja dužnost sada porodici mog muža, a ne mojoj.“
Anika je objasnila: „Bila sam u šoku. Moji roditelji su oduvek bili puni ljubavi i podrške, ali ovo me je navelo da se osećam manje vredno, samo zato što sam žena. Nisu ni razgovarali sa mnom o tome, i to je bolelo više nego što mogu da izrazim. Kada sam ih suočila sa tim, nisu razumeli zašto sam ljuta.
Moja majka je rekla: ‘Ali udala si se, Anika. Imaš Rohana koji se brine o tebi. Tvoj brat ovo treba da započne svoj život kada se oženi. Tako se radi u našoj kulturi.’ Moj otac je dodao: ‘Treba da budeš srećna zbog brata; njemu je ovo potrebnije nego tebi.’“
Anika razmišlja da li da se bori ili da prihvati.
„Borim se sa ovim,“ napisala je Anika, „jer se čini da je moja vrednost za roditelje vezana samo za to što sam žena i ništa više. Vide me kao nekoga ko više ne pripada njihovoj porodici, samo zato što sam udata. Kao da svi ti godine koje sam provela kao njihova kćerka, njihova podrška i ponos, sada ništa ne znače jer imam muža. Ne mogu da se otmem osećaju izdaje i slomljenog srca. Uvek sam radila sve što su tražili od mene, ali sada se pitam da li su me ikada videli kao jednaku bratu.“
„Sada sam rastrzana između želje da se borim za ono što smatram da mi pripada i jednostavno prihvatim njihovu odluku, jer su očigledno odlučili. Ne želim da stvorim razdor u porodici, ali takođe ne mogu da ignorišem bol koji mi je nanet. Šta da radim?“
