Iznenada sam izgubila muža. Jednog trenutka bili smo srećna porodica — ja, on i naša dva prelepa deteta. Sledećeg trenutka, njega više nije bilo, iščupan iz naših života bez ikakvog upozorenja. Tuga je bila gušeća. I dalje jeste. Ali, usred tog nepodnošljivog gubitka, morala sam da se saberem zbog naše dece.
Moj muž je imao značajno životno osiguranje. Nikada ga to ne bi moglo vratiti, ali nam je bar ostavilo nešto za šta smo mogli da se uhvatimo: sigurnost, stabilnost, budućnost za našu decu. Pametno sam ga iskoristila — otvorila sam fondove za fakultet, pokrila troškove i obezbedila da ne moramo da se borimo. To je bio njegov poslednji čin ljubavi — da se pobrine za nas. Ali onda se pojavila njegova porodica.
Isprva su bili suptilni. Nekoliko meseci nakon njegove smrti, došli su moji svekar i svekrva da traže novac. Moja svekrva me je pozvala da razgovaramo o nečemu „važnom“. Ona i svekar su verovali da bih trebalo da dam deo novca od osiguranja bakama i dekama mog pokojnog muža — roditeljima njegove majke. Bila sam zatečena.
Nikada nismo bili bliski. Jedva da su me primećivali, preskočili su naše venčanje jer je bilo „predaleko“, a nekako su svake godine uspevali da letuju po Evropi. Nikada nisu pokazivali interesovanje za našu decu, nisu slali čestitke za rođendane, nikada nisu dolazili u posetu. A sada im odjednom treba pomoć?
Njihovo obrazloženje? „Naš sin i tvoj muž bi to želeo.“ Želela sam da budem saosećajna. Zaista jesam. Ali taj novac više nije bio njegov da ga deli — ostavio ga je za našu decu. Za njihovo obrazovanje, njihovu dobrobit, njihovu budućnost. Mojim tastu i tašti to nije bilo važno. Kada sam ih ljubazno odbila i rekla da prvo moram da obezbedim budućnost deci, počeli su da me emocionalno ucenjuju.
izvor: brightside.me/domacikolaci.net
