U tom je trenutku začula smeh Džozefa Linfilda. Rumenilo joj obli
lice za tili čas. Poskočila je i brzo omotala maramu oko kukova,
očekujući svakog trenutka da se Džozef i Entoni pojave na terasi, ali ih
nije bilo.
Džozef Linfild je bio najbolji drug njenog brata, i pre nego što su se
preselili iz Lankastera, tu u Velmington, nešto bogatije predgrađe
Los Anđelesa, Ešli nije mogla da shvati šta se s njom dešavalo svakog
puta kada bi se taj klinac pojavljivao kod njih.
Da je bio privlačan, jeste. Ali, to je bilo suviše škrto opisivanje
njegovog izgleda, kojeg kao da nije bio svestan. Bio je nešto viši od
Entonija i njegova sušta suprotnost.
Dok je Entoni imao kosu tamne boje, dotle je Džozef imao sve
nijanse plave. Oči su mu uvek bile sanjalačkog pogleda i Ešli se činilo da
u njima može da vidi nebo nad Švajcarskom sa reklama za sireve.
Njene omiljene hrane.
No, Ešli nikako nije mogla da čuje ni delić njihovog razgovora i to je
još više unosilo nemir u njeno raspoloženje. Najednom joj je
postajalo još toplije nego što je zapravo bilo. Gorela je od želje da uđe i
da im se pridruži.
U trenutku kada se definitivno odlučila za to, neuobičajena galama
je sprečila u tome. Tada poput furija uletoše očekivane, njene tri
drugarice, s veselim osmesima na licima.
