Ponekad sudbina spoji dvoje ljudi u trenutku koji deluje sasvim slučajno – na večeri, među prijateljima, bez pompe i velikih očekivanja. Tako je počela i ljubavna priča slavnog francuskog kompozitora Žana-Mišela Žara i britanske glumice Šarlot Rampling – susretom u Sen Tropeu 1976. godine, u vreme kada su oboje nosili breme neuspešnih brakova, ali u sebi još uvek nosili sposobnost da prepoznaju istinsku bliskost.
Najlepša priča Holivuda traje 40 godina, a njihova priča je pre svega vrlo intrigantna.
Njihova veza nije bila trenutna romansa iz sveta slavnih, već priča o poverenju, hrabrosti i nežnosti. Iako su dolazili iz različitih svetova – on iz porodice muzičara, ona iz vojnog doma – pronašli su zajednički jezik u umetnosti i potrebi da život žive onako kako osećaju, a ne kako im drugi nameću.
Ovo je priča o ljubavi koja se nije plašila promena, o dvoje umetnika koji su zajedno sazrevali, gradili dom, brižno preplitali svoje prošlosti i stvarali jednu posebnu, neponovljivu sadašnjost.
Ljubavni život Šarlot Rampling Foto: Blue Robin Collectables / Alamy / Profimedia
Bila je to povezanost na blic
Upoznali smo se na večeri u Sen Tropeu 1976. godine, kod francuske spisateljice Florans Abulker, i odmah smo osetili privlačnost. Postojala je neka tiha, ali snažna povezanost među nama, koja je rasla narednih dana.
Znao sam ko je Šarlot, jer sam voleo njene filmove – „Noćni portir“, „Prokleti“. Odmah me je zaintrigirala njena smirenost i izvesna nedodirljivost. Na filmu je delovala sofisticirano, ali uživo je bila tiša i povučenija. Shvatio sam vrlo brzo da ona nije od onih koji mnogo govore.
U to vreme živela je na jugu Francuske, a oboje smo imali komplikovane privatne živote. Ona je bila udata i imala sina, Barnabija, a ja sam bio pred razvodom i imao malu ćerku Emiliju. Zanimljivo je da joj je srednje ime – Šarlot. Razvod nije bio posledica susreta sa Šarlot – to se svakako već dešavalo.
Postali smo porodica
Razvod se konačno okončao. Emilija je tada imala godinu i po, a ja sam dobio starateljstvo, što je bilo retko. Šarlot je postala druga majka mojoj ćerki. Bukvalno ju je spasila, jer je devojčica prolazila kroz težak period. One su i danas veoma bliske, kao i ja sa Barnabijem. Iako ne verujem u astrologiju, zanimljivo je da smo oboje Device i rođeni u kineskoj godini pacova – delimo sličan pogled na svet. Kasnije smo Šarlot i ja dobili sina i postali još brojnija porodica.
Odrastanje, majka i pogled na svet
Moji roditelji su se razveli kad sam imao pet godina, pa sam vrlo rano postao svestan koliko razvod može uticati na decu. Ne sećam se bola, više osećaja odsutnosti. Otac je otišao u Ameriku da radi. Odrastao sam u Lionu i Parizu. Majka mi je bila neverovatna žena – bila je u francuskom pokretu otpora i godinu dana provela u logoru Ravensbrik. To iskustvo joj je dalo duboko filozofski pogled na život, što je, verujem, oblikovalo i mene.
Foto: Blue Robin Collectables / Alamy / Profimedia
Zašto volim Engleskinje
Oduvek su me više privlačile anglosaksonske žene nego Francuskinje – iako sam ranije bio u vezi sa francuskom glumicom, a bivša žena mi je bila vrlo tipična Francuskinja, PR menadžerka iz muzičke industrije. Engleskinje su samosvesne, samokritične, prizemne, ali i romantične. Tolerantne su. Šarlot ima tu osobinu – nikada ne sudi drugima. Francuskinje su za moj ukus previše „upućene“ i proračunate.
Šarlotina jednostavnost
Odrasla je u vojnoj porodici, bila je buntovnica. Oboje smo prošli kroz hipi fazu i to nas je naučilo kako želimo da vaspitavamo decu. Kod kuće govorimo mešano – deca sa njom pričaju engleski, sa mnom francuski. Šarlot govori perfektno francuski, bez naglaska.
Njoj je potpuno nevažno kako izgleda pred kamerama – za razliku od mnogih glumica koje su opsednute osvetljenjem i kadrom. Njoj to nikada nije bilo bitno, a ni potrebno – struktura njenog lica trpi svetlost iz bilo kog ugla. Ima jedinstvenu pojavu na ekranu, koju je imalo vrlo malo ljudi u istoriji filma – ne kao kompliment, već kao činjenicu.
Radi vredno, ali je krhka. Pre tri godine snimila je četiri filma zaredom – što je bilo previše. Nije robot. Ali, mi smo srećni.
Prava ljubav počela je jednim telefonskim pozivom
Godine 1976. živela sam u Sen Tropeu sa mužem Brajanom i našim sinom Barnabijem. Bila su to vremena visokih poreza u Engleskoj, pa smo se privremeno preselili u Francusku jer sam mnogo putovala zbog posla. Nije mi to prijalo – Sen Trope je mesto za odmor, ne za stalni život.
Fatalni susret
Upravo sam se vratila sa snimanja i na večeri koju je organizovala prijateljica Florans, trebalo je da upoznamo Žan-Mišela. Bio je neverovatno harizmatičan – snažan, privlačan, šarmantan i inteligentan.
On je bio magnetičan. Upravo sam stigla iz Los Anđelesa i bila iscrpljena, ćutljiva, pa nisam odmah shvatila snagu utiska koji je ostavio. Sutradan sam otputovala u Pariz da promovišem film „Zbogom, ljubavi moja“. Verovatno sam mu spomenula gde odsjedam, jer me je pozvao i tu je sve počelo – vikend u hotelu Lankaster, koji mi je i danas najdraži.
Kraj jednog poglavlja
Moj brak s Brajanom već nije funkcionisao, kao ni Žan-Mišelov. Tokom tog vikenda shvatili smo da se među nama dogodilo nešto snažno. Vratila sam se kući, ali je Brajan osetio promenu – posvađali smo se, ja sam otišla u Pariz, a Barnabi je ostao sa ocem i dadiljom. Morala sam da razmislim.
Žan-Mišel je bio okidač za promenu. Odluku smo doneli zajedno i trudili se da sve prođe što bezbolnije. Dve nedelje smo pokušavali da osmislimo kako da sve rešimo, a onda sam otputovala na snimanje u Njufaundlend.
Novi početak u praznom stanu
Nakon toga smo neko vreme živeli kod njegove majke, potom u drugom stanu u Parizu, a kada se njegova bivša žena iselila iz stana u kome mu je bio studio, preselili smo se tamo. Stan je bio potpuno prazan – čak su i sijalice bile odnete. Spavali smo na podu bez kreveta. Tako smo živeli dve godine.
Krivicu osetite tek kasnije. Znala sam da moj brak ne funkcioniše, kao i Žan-Mišel svoj. Pokušali smo da sve bude što obazrivije – razlaz je bolan za svakoga. Ali, bila je to ispravna odluka. Prošlo je 16 godina, i iz početne zaljubljenosti razvila se duboka bliskost.
Naš brak bez rutine
Naš posao nas često razdvaja, ali to održava romansu. Rutina je ubica ljubavi – moraš da budeš kreativan, a kod nas nikad nema ustaljenosti. Oboje smo samotnjaci, ne volimo javni život i potrebno nam je vreme samo za sebe. On bude u svom studiju pored kuće, a ja negde u blizini – ali odvojeni.
Početak nije bio lak. Bilo je unutrašnjih kriza, trenutaka tišine i suočavanja. Uzela sam dvogodišnju pauzu od posla. Uvek sam živela intenzivno – tako je i danas – i zato se umor brzo nakupi.
Mir van Pariza
Živimo svoj život u kući van Pariza. Volim Francusku. Ovde sam živela kao dete jer je otac bio stacioniran u Fontenblouu – bio je vojnik. Tada sam naučila francuski, i to mi je danas blagoslov.
Uživamo u izvesnoj anonimnosti. Iako sam poznata, nikada nisam radila ništa da bih to pojačala. Ne prolazim kroz holivudske šablone – oblačenje, telohranitelji. Slava može biti razorna. U suštini, ništa ne znači za vaš unutrašnji mir i svest o sebi.
