Žilijet je morala da ostane duže u muzeju. Nije joj se dopadalo to što je baš tog dana, kada je planirala da poseti Vivin fakultet morala duže da radi, ali naprosto nije imala izbora.
Nervoza ju je prilično savladala kada je izašla na ulicu. U njoj je sve kipelo od nadolazeće negativne energije.
Pogledala je na ručni sat i shvatila da još uvek ima dovoljno vremena da ode do fakulteta.
Užurbanim koracima se uputila prema metrou. Dok je stajala u vozu, noge joj nisu mirovale, sitnim lupkanjem je privlačila pažnju na sebe iako ona to nije primećivala.
Bila je zaneta svojim mislima. Reči koje je planirala da kaže tom profesoru su nadolazile kao plima. Njen unutrašnji govor ju je toliko obuzeo, da su ljudi po izrazu na njenom licu mogli da pročitaju reči koje je „izgovarala”. Samo na trenutak je pomislila da će to što želi da kaže zvučati pregrubo, ali ta misao je ipak nije pokolebala u nameri.
Kabinet profesora Alena Bovoara je pronašla lako i po ceni da bude nepristojna, ušla unutra bez kucanja. Napravila je nekoliko dugih koraka prema velikom stolu, koji je dominirao prostorijom i potom stala. Držanje tela joj je bilo čvrsto i pomalo drveno, a ruke prekrštene preko grudi.
