Bio je to Vesli. Beatris je to instinktivno znala, kao da ga je prizvala mislima. Posmatrala ga je dok se približavao. Imao je isto držanje kao nekad, samo su mu sad ramena šira. Plavu lanenu košulju raskopčao je dopola, a smeđa kosa bila mu je sad nešto kraća nego pre sedam godina kad je otišao…
Beatris je znala da ga je u ovih dugih sedam godina, koliko ga nije videla, zapravo idealizovala. Zato se često pitala da li će, kad se ponovo sretnu, zaključiti da on nije onakav kakav je ostao u njenom sećanju. Uskoro će dobiti odgovor…
Srce joj je mahnito udaralo u grudima. Telo mu je snažno, a koža tamna, to je nasledio od majke Indijanke. Plave oči i smeđu kosu nasledio je od oca. Još kao dečak Vesli je bio poseban i sve devojčice iz škole ludele su za njim.
Beatris se sakrila iza debelog hrastovog stabla. Vesli je zauzdao konja, kao da je osetio da ga neko posmatra. Uvek je imao razvijeno šesto čulo, a možda su upravo u tom trenutku iz njega izronila davno zaboravljena sećanja, pa je i on instinktivno krenuo prema mestu gde je stajala Beatris. Ona se umirila i gotovo je prestala da diše. Crte njegovog lica ništa nisu govorile o njegovom karakteru. Ipak, ona je znala da on ima jednu veliku manu: egoizmom je gotovo uništio njen život. Pitala se šta da radi.
