Aleks se osećao kao da mu je neko izbio sav vazduh iz pluća. Nikada nijedna žena na prvi pogled nije tako delovala na njega. Polako je, da bi se pribrao, zatvorio vrata za sobom i krenuo do stola koristeći priliku da dobro osmotri devojku, koja je bila gotovo za glavu niža od njega. Duga, gusta, stepenasto šišana kosa dosezala joj je do struka. Znalačkim okom odmerio je njeno vitko telo, tanak struk, oble kukove i bujne grudi, duge noge. Ponovo je osetio da teško diše.
Obišao je oko stola, pogled mu se zaustavio na njenom licu. Krupne, crne oči gledale su ga kroz duge, guste trepavice. Nos joj je bio mali i pravilan, usne pune i lepo izvajane, a ten porcelanski, neobične zlataste nijanse.
Začudilo gaje potpuno odsustvo šminke i nakita, kao i jednostavna garderoba. Devojka kao da nije želela da ističe svoju lepotu, ili je možda nije bila svesna. Šarmantno joj se osmehnuo.
– Sedite, gospođice Silvari. Želite li nešto da popijete? Kafu? Sok? Viski?
– Kafa bi mi prijala – odgovorila je. -Hvala.
Aleksu se njen meki, melodični glas u tom trenutku učinio kao najlepša muzika. Tek primetni osmeh kojim mu je uzvratila učinio je da mu srce poskoči. Sačekao je da se smesti, a zatim je seo, zbunjen sopstvenom neočekivanom reakcijom.
