Ja (24F) nisam u kontaktu sa roditeljima već tri meseca, a moja porodica misli da dramatizujem.
Imala sam prosečnu ocenu 4.2, bila sam đak generacije i primljena na tri prestižna univerziteta sa delimičnim stipendijama. Moj san je bio da postanem doktorka.
Odustala sam od svojih snova, jer kad sam pitala za fakultet, moji roditelji su me slomili rečima: „Ne možemo to da priuštimo.“
Moj tata me pogledao u oči i rekao: „Jednostavno nemamo novca. Možda državni koledž?“
Radila sam smene umesto da učim, u školi gladovala bez užine. Zaposlila sam se u restoranu, radila 30+ sati nedeljno dok su se moji vršnjaci pripremali za fakultet. Morala sam da odbijem pisma o prijemu i gledam kako mi ističu rokovi za stipendije.
Šest godina radim poslove bez perspektive, dok su moji bivši vršnjaci diplomirali i započeli karijere.
Onda se sve promenilo prošle nedelje.
Prošle nedelje, dok sam čistila naš mračni podrum, stezalo mi se grlo dok sam otkrila da su sve ovo vreme lagali. Pronašla sam fasciklu označenu sa „Fond za fakultet — Kloi“.
Moji roditelji su uštedeli preko 180.000 dolara za moje obrazovanje. Plus dokumenta koja pokazuju nasledstvo od 50.000 dolara koje su dobili neposredno pre moje završne godine srednje škole.
Ali evo poente: dok sam ja radila duple smene i jela ramen, oni su otišli na tromesečno putovanje po Evropi leto nakon moje mature. Samo taj put koštao ih je 15.000 dolara.
Odmah sam se suočila sa njima.
„Šta je ovo?“ zahtevala sam, mašući bankovnim izvodima.
Moj otac je pobeleo. „Kloi, možemo da objasnimo…“
„Da objasnite šta? Uništili ste mi budućnost dok ste rezervisali spa tretmane u Italiji?“
Moja majka je počela da plače. „Mislili smo da ćeš sama shvatiti. Hteli smo da te naučimo nezavisnosti.“
„Radila sam 30 sati nedeljno u srednjoj školi! Nikada nisam ništa tražila!“ vikala sam. „Gledali ste me kako plačem zbog svoje budućnosti!“
Izdaja ide dublje od samog novca. Gledali su me kako radim do iscrpljenosti, kako gubim prijatelje i upadam u depresiju.
Moja mama je juče pozvala. „Možemo to da ispravimo. Platićemo ti fakultet sada.“
Ali imam 24 godine. Propustila sam ključne godine. Stipendije su nestale. Pre-med smer više nije opcija.
„Prekasno je“, rekla sam joj. „Ukrali ste mi dvadesete.“
Moj otac je uzeo telefon. „Nisi zahvalna. Obezbedili smo ti krov nad glavom—“
Prekinula sam vezu.
Sada me porodica naziva sebičnom, govore da roditelji nisu dužni da deci plate fakultet. Ali ja osećam kao da su mi ukrali život. Radim u kol-centru dok moji vršnjaci kupuju kuće i grade karijere.
Svakog puta kada pomislim da im oprostim, setim se kako sedim sama u kantini, gladna i bez nade, dok su oni planirali svoje sledeće putovanje.
Da li grešim što odbijam da oprostim roditeljima i što sam ih isekla iz svog života?
