Imam 39 godina, samohrani sam otac, i moj kolega Džejms mi je bio kao porodica. Radili smo zajedno godinama i bili smo najbolji prijatelji još od fakulteta.
Džejms je iznenada preminuo, a nekoliko nedelja kasnije njegova poslednja proviziona isplata, oko 12.000 dolara, greškom je poslata meni. Obračun plata je priznao da je došlo do greške zbog načina na koji je posao bio evidentiran. Pre nego što su stigli da to isprave, njegova udovica je počela neprestano da me zove, da viče da kradem od njene dece i da svima koji hoće da slušaju govori da sam lopov.
Evo dela koji ona prećutkuje. Džejms je tri godine sam odgajao svog sina sa posebnim potrebama, nakon što je ona otišla sa njihovom ostalom decom. Bio sam tu za sve: preglede kod lekara, terapije i noći kada je Džejmsu bila potrebna pomoć. Njegov sin me zove „ujka“.
Noć pre nego što je Džejms umro, njegova bivša ga je zvala da pita za novac i rekla da planira da smesti njihovog sina sa invaliditetom u ustanovu, kako bi mogla „lakše da se nosi s ostalima“. Nije pitala kako je dečak. Pitala je koliko je Džejms ušteđeo.
Sada tvrdi da je novac za decu, ali ja tačno znam šta ona planira. Nije to za njih. To je da tog dečaka pošalje daleko.
Zadržavam novac jer verujem da treba da ostane uz dete kome je Džejms posvetio život štiteći ga — za terapije, specijalno obrazovanje i dom pun ljudi koji ga zaista vole. Znam da je pravno ovo komplikovano i znam kako to izgleda spolja.
Ali da ste vi na mom mestu, da li biste ga ipak predali? Da li biste verovali nekome ko je već jednom otišao? Da li grešim što biram ono za šta verujem da bi Džejms želeo, čak i ako to znači da me nazivaju negativcem?
S poštovanjem,
Pol
izvor: brightside.me
