Vest da je Danilo Bata Stojković preminuo 16. marta 2002. godine potresla je i publiku i pozorišni svet. Imao je 68 godina i iza sebe decenije nezaboravnih uloga, ali i dugu, iscrpljujuću borbu sa bolešću o kojoj je retko govorio ozbiljno. Rak pluća bio je protivnik sa kojim se suočio na način svojstven samo njemu – prkosno, duhovito i bez patetike.
Njegov tada mladi kolega Branimir Brstina jednom ga je pozvao da pita kako je. Bata je, i u najtežim trenucima, zadržavao svoj šeretluk: “Mićo, dobro sam. Evo, učim raka da puši!”
Iza te rečenice krila se ozbiljna dijagnoza i dani puni neizvesnosti.
Foto: Printscreen/youtube/ RTS Kulturno-umetnički Program – Zvanični Kanal
Kako je saznao da je bolestan
Godinama je bio strastveni pušač. Kašalj je postao deo njegove svakodnevice, ali mu je smetao dok igra. U početku se sve pripisivalo cigaretama i umoru. Nije bio čovek koji bi lako priznao slabost.
Njegova supruga Olga svedočila je koliko je pušio:
“Mnogo je pušio i kašalj mu je smetao prilikom igranja predstava, a onda je shvatio da skoro i ne kašlje od Lorda koji se teško nabavljao. Tako smo mi umeli da zapucamo u Bugarsku, pređemo granicu i odemo do djuti fri-šopa. Pitaju nas na carini gde ćete, on kaže da kupimo cigarete. Objasni da malo više puši, a ovaj mu kaže: Kupi onda pet šteka, a Bata će: kojih pet, pedeset.”
Kašalj je s vremenom postajao uporniji, disanje teže. U Vrnjačkoj Banji, gde je često boravio, počeo je da spava sedeći jer je tako lakše hvatao vazduh.
Foto: PrintscreenJutjub/ RTS Kulturno-umetnički program – Zvanični kanal
“Baš u vreme onih strahota u Krajini, mi smo bili u Banji i njemu nije bilo dobro, teško je disao i sedeći je spavao. S nama je bio jedan naš prijatelj doktor koji mu je rekao da dođe da mu uradi analize, pošto je sumnjao da se negde zapušava.”
Iako je već imao ozbiljne zdravstvene probleme – operacije, intervencije na krvnim sudovima, borbu sa gangrenom – dijagnoza raka pluća bila je novi, mnogo teži udarac. Nije dramio. Nije kukao. Nastavio je da živi kao da bolest mora da se prilagodi njemu, a ne on njoj.
Foto: Printscreen Youtube
Operacije, bolnice i scena kao lek
Tokom godina imao je čak devet operacija. Telo je trpelo, ali volja nije popuštala.
“Imao je devet operacija, ali odlazak na predstave naprosto ga je dizao. Nikoga nije ni pitao da li iz bolnice može da ode da igra, već je sve moralo da bude gotovo do predstave.”
Nakon teških zahvata na nozi, jedva je stajao. Ipak, manje od mesec dana posle trenutka kada nije mogao da se osloni na nogu, izašao je na scenu.
“Već 16. oktobra, nepun mesec dana pošto nije mogao da stane na noge, igrao je Profesionalca. Snaga volje je čudo.”
Bolnica za njega nije bila mesto predaje. U sobi je primao lekare kao goste, pušio uprkos zabranama i raspravljao o fudbalu. Čuveni profesor pokušavao je da ga ubedi da ostavi cigarete.
“Čuveni profesor Adamov pričao mu je kako mora da ih ostavi, a Bata ga pita: Doktore, šta vam je to u malom džepu od košulje? I Adamov se okrene i izađe napolje.”
Ni bolest ni operacije nisu ga odvojile od publike. Trinaestog februara 2002. odigrao je poslednjeg „Profesionalca“. Jedva je izdržao, ali nije želeo da razočara studente koji su došli da ga gledaju. Samo nekoliko dana kasnije ponovo je hospitalizovan.
Foto: Printscreen Youtube / Zile
Poslednji dani
U poslednjim nedeljama bio je fizički slab, ali mentalno prisutan. Nije želeo razgovore o kraju. O smrti gotovo da nije govorio – osim jedne važne stvari.
“Rekao mi je: “Ni slučajno nemoj da ti se dogodi da me staviš tamo”, Mislio je na Aleju zaslužnih građana. To je bila njegova odluka,” pričala je Olga.
Do samog kraja tražio je izveštaje iz pozorišta – ko je igrao, kako je prošla predstava, šta se dešava na sceni. Fudbal i teatar bili su teme o kojima je želeo da sluša.
“Poslednjih dana ni o čemu nije hteo da razgovara osim o fudbalu i pozorištu. Svi su dolazili da mu podnose izveštaje šta je i kako je bilo.”
I kada je disanje postajalo sve teže, nije dopuštao da ga iko žali. Nije bilo dramatike, samo tiha, tvrdoglava borba.
Čovek koji nije pristajao na poraz
Danilo Bata Stojković bio je težak pacijent za bolest – nije joj priznavao autoritet. Posle jedne od intervencija, iste večeri kada je praktično ponovo rođen, seo je u kola i rekao:
“Idemo u kafanu, na rakiju, da proslavimo. Odmah. To je dobro za cirkulaciju.”
Takav je bio do kraja – tvrdoglav, duhovit, svoj.
Njegov odlazak ostavio je prazninu, ali i sliku čoveka koji ni pred najtežom dijagnozom nije skinuo osmeh. Rak pluća jeste odneo njegov život, ali mu nije oduzeo dostojanstvo, humor ni ljubav prema sceni.
