Pablo Eskobar je video na reklami za čarape i rekao dovedite mi je: Njihova afera je trajala godinama, a kad je završio s njom morala je da pobegne iz zemlje

Godine 1982, Virdžinija Valjeho bila je nacionalna senzacija u svojoj rodnoj Kolumbiji. Tridesettrogodišnja dama iz visokog društva, novinarka i TV ličnost upravo je dobila sopstvenu TV emisiju nakon što se pojavila u seriji reklama za hulahopke Medias Di Lido — koje su osvojile naciju i dovele je do pažnje nikog drugog do Pabla Eskobara.

Rođena u prestižnoj porodici sa ocem preduzetnikom 26. avgusta 1949. godine, Virdžinija Valjeho je uživala u udobnom životu u inače burnoj Kolumbiji. Među članovima njene porodice bili su ministar finansija, general i nekoliko evropskih plemića čije je poreklo moglo da seže do Karla Velikog.

Nakon kratkog rada kao nastavnice engleskog jezika krajem 1960-ih, ponuđen joj je posao u televizijskom programu, pozicija koja je postala njena vrata ka karijeri na ekranu.

Valjeho je na kraju debitovala na televiziji, pomalo nevoljno, 1972. godine kao voditeljka i prezenterka nekoliko programa. Kasnije je tvrdila da je neuobičajeno da žene njenog socioekonomskog statusa rade u industriji zabave i da njena porodica to uglavnom ne odobrava.

Valjeho je ipak nastavila karijeru i u januaru 1978. godine postala je voditeljka 24-časovnog informativnog programa. Ubrzo je postala poznata širom Južne Amerike.

Godine 1982, privukla je pažnju ni manje ni više nego Pabla Eskobara nakon što je video njenu čuvenu reklamu za hulahopke. Ali Eskobar nije bio samo očaran lepim nogama; shvatio je i da bi mu Valjehov uticaj mogao biti od ogromne koristi.

I tako, uprkos tome što je imao ženu, Eskobar je navodno izjavio svojim saradnicima „Želim je“ i naredio im da organizuju sastanak sa njom.

Valjeho je pozvana da poseti njegovu vilu u Hacijendi Napoles 1982. godine — i ona je prihvatila.

Pablo Eskobar je počeo kao vođa malog kartela; uskoro ni gram kokaina neće napustiti Kolumbiju bez njegovog znanja.

Prema sopstvenom iskazu, Virdžinija Valjeho je odmah bila očarana kriminalnim bosom. Uprkos njegovom krvavom načinu života i žestokoj reputaciji, Eskobar je bio poznat po svojoj ljubaznosti i smislu za humor, a Valjeho će kasnije pisati o ovoj dualnosti u svojoj knjizi „Voleti Pabla, mrzeti Eskobara“ — koja je kasnije pretvorena u film sa Havijerom Bardemom i Penelope Kruz u glavnim ulogama.

Sa svoje strane, Eskobar je izgledao podjednako očaran Valjehom, iako je uvek postojala debata o obimu njegovih istinskih osećanja prema njoj. Mnogi ljudi su verovali da on jednostavno koristi Valjehu da bi promovisao svoj javni imidž, u čemu mu je ona svakako pomogla.

Kada su se njih dvoje prvi put sreli, Eskobar je bio samo mala javna ličnost, ali tokom njihove petogodišnje veze transformisao se u „najozloglašenijeg teroristu na svetu“.

Valjehova reputacija prestižnog novinara bila je ključna u pomaganju Eskobaru da uspostavi svoju ulogu „čoveka iz naroda“, što je, zapravo, i danas način na koji ga mnogi siromašni u Medeljinu pamte. Sama Valjeho je izjavila da je razlog zašto se zaljubila u njega bio „on je bio jedini bogat čovek u Kolumbiji koji je bio velikodušan prema ljudima, u ovoj zemlji gde bogati nikada nisu dali sendvič siromašnima“.

Godine 1983, godinu dana nakon što se par prvi put sreo, Virdžinija Valjeho je intervjuisala Eskobara u svom novom programu. Intervju je predstavio vođu kartela u povoljnom svetlu dok je govorio o svom dobrotvornom radu „Medeljin bez tuguriosa“, ili „Medeljin bez sirotinjskih četvrti“.

Ovaj televizijski nastup ne samo da ga je doveo do nacionalne pažnje, već je pomogao da se uspostavi njegov filantropski imidž kod javnosti. Kada su ga velike novine proglasile „Robin Hudom iz Medeljina“, on je proslavio zdravicom šampanjcem.

Tokom njihove petogodišnje veze, Valjeho je iskusila luksuzni život. Imala je pristup Eskobarovom avionu, sastajala se sa šefom u luksuznim hotelima, a on je finansirao njene šoping izlete. Čak joj je otkrio kako on i drugi trgovci drogom drže kolumbijske političare u džepu.

Valjehova veza sa Eskobarom završila se 1987. godine. Prema rečima Pablovog sina, afera se loše završila nakon što je Eskobar saznao da on nije njen jedini ljubavnik.

Eskobar mlađi se prisetio da je poslednji put video Valjehovu ispred kapije jednog od očevih imanja, gde je satima jecala jer su stražari odbili da je puste u kuću svog šefa.

Virdžinija Valjeho je, nažalost, otkrila da kako su moć i popularnost njenog bivšeg ljubavnika opadale, tako su opadale i njene. Na kraju su je izbegavali njeni bivši prijatelji iz elite i stavljali je na crnu listu visokih društvenih krugova. Nestala je u relativnu anonimnost dok se iznenada nije ponovo pojavila u Sjedinjenim Državama u julu 1996. godine.

Eskobar je uvek uživao u obostrano korisnim odnosima sa elitama Kolumbije: političari bi zatvarali oči pred njegovim zločinima i prihvatali njegov novac. Valjeho, budući da je bila član užeg kruga Medeljinskog kartela, bila je upućena u većinu ovih tajni i godinama kasnije odlučila je da razotkrije elite koje su je hvalile, a zatim izbegavale.

U intervjuu na kolumbijskoj televiziji, Virdžinija Valjeho je „držala nelaskavo ogledalo kolumbijskom društvu“ i imenovala „legitimne poslove koji peru zaradu od droge, elitne društvene klubove koji otvaraju svoja vrata narko-bosovima i političare koji razmenjuju usluge za aktovke pune gotovine“.

Optužila je nekoliko visokorangiranih političara da su profitirali od kartela, uključujući bivše predsednike Alfonsa Lopeza, Ernesta Sampera i Alvara Uribea. Opisala je sve njihove prljave odnose sa Eskobarom, uključujući i zahtev bivšeg ministra pravde da se ubije predsednički kandidat.

Virdžinija Valjeho je razotkrila licemerje kolumbijske elite (što je demonstrirala i kroz sopstveno društveno izgnanstvo), ali je time ugrozila sopstveni život. Američka Administracija za suzbijanje droga ju je tajno deportovala u Sjedinjene Države, koje su joj ponudile politički azil.

Na dan kada je otišla 2006. godine, 14 miliona ljudi je gledalo na televiziji kako se ukrcava u avion koji će je odvesti iz njene domovine. Ta publika je bila veća od one finala Svetskog prvenstva iste godine.

Do danas ostaje u Sjedinjenim Državama, u strahu od posledica povratka u domovinu.