Poslednja želja kralja Milana bila je veliki šok za ljude: Uradio nešto što nijedan vladar pre ni posle njega nije, pa umro u teškim mukama

Kralj Milan Obrenović bio je prvi srpski vladar koji se zvanično razveo, ali i prvi kralj koji je ostavio zahtev da, nakon smrti, ne bude sahranjen u Srbiji.

Kralj Milan Obrenović je proživeo kratak, ali prilično buran život. Postao je knez sa 14 i kralj sa 28. Sina je dobio u 22, a abdicirao je sa nepunih 35 godina. Nije doživeo 47. rođendan.

Ostaće upamćen kao prvi srpski kralj “posle Kosova”. Za vreme njegove vladavine, Srbija je stekla međunarodno priznanje, država je podignuta na rang kraljevine, a zemlja doživela ubrzanu modernizaciju: otvarane su škole, reformisana vojska, izgrađena pruga…

Ipak, o vladaru koji je “doveo Evropu u Srbiju” mišljenje domaće javnosti danas uglavnom je negativno, a u prvi plan, više nego zasluge, ističu se Milanove mane. Kojih je bilo… Važio je za temperamentnog i stastvenog čoveka. Uživao je u svim čarima života. Pušio je, voleo da jede, još više pije, a ponajviše juri za ženama.

Brak sa kraljicom Natalijom zato je bio ispresecan mnogobrojnim ljubavnim avanturama, stalnim svađama i aferama koje su punile stupce tadašnjih novina. Milan Obrenović bio je prvi srpski vladar koji se zvanično razveo, ali i prvi kralj koji je ostavio zahtev da, nakon smrti, ne bude sahranjen u Srbiji.

Dok je ženu varao, naš kralj nije očekivao da će dobiti sina: Trebao da bude i on kralj, pa skončao zaboravljen u bedi

Kralj Milan je bio veliki protivnik braka svog sina, kralja Aleksandra i kraljice Draga Obrenović. U trenutku kada su objavljene vesti o kraljevoj ženidbi on se nije nalazio u zemlji. Sinu je poslao pismo u kome izričito kaže da ne može da da svoj blagoslov, a nakon što je Aleksandar ipak isterao po svome, bivši vladar se više nije vraćao u Srbiju.

Uvređen i razočaran, boravio je u nekoliko gradova Evrope, ali se na kraju stacionirao u Beču gde je kupio stan. Smatra se da je bio blizak prijatelj sa austrijskim carem Francom Jozefom i upravo njemu je izneo svoju, pokazaće se, poslednju želju, da u slučaju smrti nikako ne bude sahranjen u Srbiji, već u manastiru Krušedol, na Fruškoj gori koja je tada bila u sastavu Austrougarske. Ako sinu nije bio potreban živ, neće mu trebati ni mrtav.

Pokazalo se da, nažalost, nije trebalo da prođe mnogo vremena da car ispuni obećanje. Kralj Milan je početkom 1901. dobio upalu pluća i umro je u teškim mukama već. 29. januara (11. februara po novom kalendaru) ne dočekavši da ponovo vidi sina.

Iako je kralj Aleksandar tražio da se telo njegovog oca dopremi u Beograd gde bi uz sve počasti bilo sahranjeno u Sabornoj crkvi kraj kneza Miloša i kneza Mihaila, car Jozef je to odbio pozivajući se na pokojnikovu želju, zbog čega je Milan Obrenović sahranjen u Krušedolu, na austrougarskom zemljištu i o trošku samog cara.

Ipak, ne bez ispraćaja srpskog naroda. Tog 16. februara, po ciči zimi, dubokom snegu i temperaturi daleko ispod nule, sremski Srbi su duž čitavog puta od Sremskih Karlovaca do Krušedola celog dana stajali gologlavi, pozdravljajući pogrebnu povorku koja je nosila Milana Obrenovića ka njegovom poslednjem konačištu.

A onda je istorija izvela još jedan obrt. Deceniju i po kasnije, nakon Prvog svetskog rata, čitava Vojvodina pripojena je novoformiranoj Kraljevini SHS, a Srbija je došla do svog kralja koji ni mrtav nije želeo da dođe u nju.