Kada je pročitala cedulju, koja je stajala u korpi sa buketom različaka, njenog omiljenog poljskog cveća, prva reakcija Hejli bila je da je baci u kontejner, što je istog trena i učinila.
Bio je to gest potpunog očaja, podstaknut nesvesnim uverenjem da če, otklanjajuči fizičke tragove jednog užasnog saznanja, uveriti sebe da se možda, ipak, ništa nije desilo i da če i sutra, kao i svih dana u protekle tri godine, šetati zagrljena s Majkom i nastaviti da s njim pravi planove o zajedničkoj budućnosti.
Odbijala je pomisao da je ovo uistinu rastanak i da je tako nešto uopšte moguće između njih.
Ne, ovo je samo ružan san. Pa, još pre dve nedelje smo zajedno kupovali onaj šareni paravan za moju kuhinju, ,,s kruškama i jabukama”, koji se njemu tako dopao, samo zato što je imao isti dezen kao i moja kecelja, ispod koje je toliko puta nestrpljivo zavlačio prste, dok sam nam spremala ručak ili večeru. U mom plakaru još stoji njegov pribor za tenis, a u kupatilu žuta trenerka, u koju se presvlačio kada bi, pravo s posla, dolazio kod mene.
Pokušavala je da sebe ubedi da je ovo neka užasna greška, njegovo trenutno pomračenje svesti, iz koga će se koliko sutra probuditi i potresnim glasom izvinjavati što joj je naneo toliku bol zbog neke beznačajne avanture, u koju je verovatno slučajno upao, nakon nekoliko čašica žestokog pića, pa mu se pričinilo da se nasmrt zaljubio u tu osobu kojoj jedva zna ime.
