ljubici.com
Bili Kalahan je zaprepašćeno pomislila da je to duh Lorensa od Arabije. Kralj pustinje bio je čovek od zlata. Ona nestrpljivo ukloni pramenove bakarne kose sa lica netremice gledajući u jahača kako preko dina galopira prema njoj na crnom arapskom pastuvu. Kosa je šibala po licu. Vetar je bio sve jači, a ona je stajala na vrhu brežuljka izložena punoj snazi vetra. Sada se već činilo da želi da joj raskine košulju poput izgladnele životinje koja jedva čeka da zarije zube u plen.
Kad joj je džip otkazao, malo niže na putu, pomislila je da bi bilo dobro da se popne na brežuljak i osmotri koliko bi morala da hoda do Zalandana. Sad više nije bila sigurna da je to bila dobra ideja. Na tom uzvišenju osećala se gotovo bespomoćnom, a ono što je odatle mogla da vidi uopšte nije bilo ohrabrujuće. Dine zlatnog peska protezale su se u nedogled. Negde daleko sevnu munja, ali daleko, zaista veoma daleko, obasjavajući neke stene. Iza tih litica ležao je Zalandan. I sigurnost. Tako joj je rekao jusef, ali ona je znala da neće stići tamo pre nego što se oluja razmahne svom snagom.
Možda bi bilo bolje da se vrati do džipa, u nesigurni zaklon koji je on nudio. Još jednom pogleda crnog arapskog pastuva i pode niz padinu. Obučen u beli, lepršavi burnus, jahač je predstavljao kontrast sa crnim konjem. Ličio je na nekog od kraljeva pustinje iz filmova četrdesetih godina. Sve što mu je potrebno jeste sablja, uz haremsku devojku prebačenu preko sedla i slika je potpuna. Dolazio je iz pravca Zalandana i možda je tamo živeo, mada je nosio sva obeležja lutajućeg beduina. Bila je utoliko više iznenađena kad je došao bliže i kad je videla da mu kosa nije crna, kako je očekivala, nego boje starog zlata.
