„U stvari i nije tako loše. Moći ću da preživim neko vreme ovde. Valjda…”, razmišljala je Stefani Vagner sedeći na terasi svog novog prebivališta, zagledana u travnjak i leje sa cvećem. To prebivalište bilo je nevelika kuća sa vrtom u gradiću Kempen na jugu Bavarske, a trenutak je bio pogodan za razmišljanje. Toplo poslepodne pretvaralo se u sumrak i sunce je zalazilo a ona, koja je inače uvek bila nečim zaposlena, sada zaista nije imala šta da radi. Bila je već spremna za subotnju letnju roštiljijadu kod gradonačelnika Fišera, i samo je čekala da njeni prijatelji Uze i Vale Beker dođu po nju, da je povezu.
U svakom slučaju, na taj društveni skup koji je u Kempenu bio prestižna stvar jer je gradonačelnik u svoju kuću pozivao samo odabrane, Stefani nikako nije mogla da ode sama. Iz prostog razloga što je bila nova u Kempenu, doselila se tu pre dve nedelje, i još uvek nije imala čast da upozna ni gradonačelnika, ni njegovu suprugu. Ipak, to upoznavanje na ovaj ili onaj način bilo je neminovno, jer Stefani u Kempen nije došla tek tako. Donedavno je živela u Berlinu, gde je radila kao pomoćnik upravnika jednog doma za nezbrinutu decu, i nije ni razmišljala o tome da napusti grad. Ali pre par meseci se, više igre radi, prijavila na konkurs za upravnika Dečjeg doma u Kempenu, ne očekujući uopšte da će upravo ona dobiti to mesto, jer je bila previše mlada. Kada je iz Kempena stigao dopis da je ušla u uži izbor i da treba da dođe na razgovor ona je to učinila, takođe ništa ne očekujući. A kada su joj potom javili da je dobila posao… Shvatila je da je to izazov kome neće odoleti, i tako je jednostavno prodala stan u Berlinu, spakovala kofere i došla u bavarski gradić Kempen, puna radoznalosti i veoma uzbuđena što u svojoj tridesetoj godini započinje novi život.
