Dok je, gurajući prepuna kolica sa stvarima neophodnim za sređivanje apartmana, išla hotelskim hodnikom, Betsi je razmišljala o svojoj emotivnoj praznini, o svojoj neosetljivosti na muškarce, o tome koliko nije stizala ni da čezne za ljubavlju. Imala je samo dvadeset i tri godine, ali je, za razliku od svojih vršnjakinja, najmanje misli posvećivala mogućim ljubavnim avanturama. Neprekidno je razmišljala o svojoj mučnoj prošlosti, o borbi da se izbori sa sadašnjošću, o neizvesnoj budućnosti.
Borba je davala svoje rezultate, ipak, Betsi je dobro znala da nije imala luksuz da predahne, ni za trenutak. Jer, ako bi to učinila, potonula bi, i više nikada ne bi uspela da ispliva na površinu.
Snalazila se sve bolje, i to u okolnostima za koje je verovala da im nije dorasla, ipak, bila je bolno svesna potrebe za tim da joj život pokaže svoju lepšu stranu, da joj pokaže da je, s vremena na vreme, mogla da se opusti, da uživa, da bude srećna.
Kada je pokucala na vrata apartmana, nimalo nije sumnjala da je njegov gost, poznati glumac Holand Mekfarland, bio od onih koji su umeli da uživaju, da se opuste, da budu srećni.
Dobro je upamtila delove intervjua, koji je dao u televizijskoj emisiji. Mekfarland je pričao o srećnom i bezbrižnom detinjstvu, o tome da je već kao tinejdžer igrao ozbiljne uloge, o karijeri koja je napredovala, o novcu koji je zarađivao. Neprekidno se osmehivao, ležeran i šarmantan, oličenje čoveka bez problema, bez patnje, bez strahova.
