Sada i zauvek

Uspomene su nagrnule i Lutišija je duboko uzdahnula. Ima već godinu dana kako je, tražeći uvek neki nov izgovor, odbijala da se vrati u kuću u kojoj je odrasla. A sve to zbog onog neočekivanog strasnog zagrljaja…
Rasela izgleda uopšte nije zabrinjavalo njeno tako dugo odsustvovanje. On kao da nije obraćao nikakvu pažnju na to što ona ne odgovara na njegova pisma i na telefonske pozive. Njega ništa nije moglo da uzbudi. Ništa, izuzev zemlje koja je bila njegova strast, njegov život. Zemlja, uvek i za ceo vek! Često je imala običaj da ga posmatra kako, poput nekog božanstva iz grčke mitologije, miran kao neka statua, stoji i posmatra nepregledna prostranstva oranica i pašnjaka, koji su okruživali njegovu farmu. Bilo je to nešto što ona nije mogla da razume, jer je zapravo mrzela tu zemlju koja joj je uzela roditelje.
Oči su joj se iznenada napunile suzama. Ona je bila dete, od one vrste dece koju Frenk Tajler i njemu slični nikada ne bi pogledah bez grimase prezira na licu. Uvek je bila musava, loše obučena, čupava, bosonoga devojčica, a rečnik joj se svodio na nekoliko prostih izraza koje je čula od oca. Imala je samo osam godina kad joj je umro otac, a odmah zatim i majka i kad je ostala potpuno sama na svetu.
Tada je Rasel Kari, poput nekog viteza iz bajke, uzeo u naručje tu musavu, zapuštenu devojčicu i odneo je u svoju veliku kuću, dok se ona otimala i vikala.
„Ona pripada meni”, rekao je tada svome ocu Bejkeru i svojoj maćehi Majndi, a čvrsta odluka mogla se pročitati u njegovim očima, tamnim, kao najtamnija noć. „Obećao sam njenoj majci, kad je umirala, da ću je uzeti, da ću od nje napraviti damu.”
To baš nije bilo jednostavno ostvariti, pomislila je Lutišija. Bejker i Majndi su je prihvatili raširenih ruku, baš kao i mala Ajlin, Raselova sestra. A kad je Rasel bio uz nju, više ništa na svetu nije bilo važno. Bio je snažan, siguran u sebe, nežan kad je to bilo potrebno i iz dana u dan se trudio da joj zameni i oca i majku, da joj bude učitelj i prijatelj, brat i savetodavac. On joj je kupovao najfinije haljine, on je učio da jaše, on je učio kako da se ponaša za stolom, u društvu, kako da peca ribe. Za samo deset godina, Lutišija Pikok je postala prava dama. Tada je imala osamnaest godina i Rasel je odlučio daje pošalje na studije.