Alison Hameldon vraćala se tog popodneva sa predavanja i žurila je da ne propusti autobus. Rano aprilsko jutro započelo je prilično toplo i sunčano a sada su se mogli nazreti sivi oblaci koji su pretili da se svakog trenutka pretvore u kišu. Alison je stanovala na periferiji grada tamo gde su kuće bile niže, a dvorišta velika i sa pokošenim travnjacima i sve to zajedno je podsećalo na seoski ambijent. Park je odvajao onaj deo Edinbur- ga koji je ličio na svaki drugi stari grad od ovoga koji se njoj mnogo više dopadao, jer je bio mirniji, a i stanovi su mogli da se iznajme po povoljnijim cenama. Diplomirala je književnost, ali kako odmah nije mogla da nađe stalan posao u stm- ci, radila je na zameni u jednoj osnovnoj školi. Posle časova u školi bi žurila da održi privatne časove srednjoškolskoj deci u centm gra- da. Pored toga, za jednu izdavačku kuću pisala je priče za decu, a u tišini sobe
pisala je knjigu, svoj pr- venac za koji je verovala da će us- koro ugledati svetlost dana. Sve je to bilo prilično naporno, ali Alison je shvatila da jedino tako može da uspe. A da bi došla do uspeha mo- rala je da radi mnogo toga. I tako je vukla sa sobom knjige, enciklo- pedije i sveske i pokušavala da uštedi što više novca. Stajala je na stanici osećajući prve kapi kiše po licu. Odjednom se zanela i skoro bi pala da je nečije hitre ruke nisu zadržale. Instinktivno se okrenula i ugledala muškarca koji je vukao obična mčna kolica sa nekim pa- ketima.
Izvinite, molim vas, gospođice….
Pogledalaje u njega. Izgledao je prilično zbunjen.
-Izvinite, stvarno mi nije bila namera da naletim na vas. Jeste li dobro? – tek tada je spustio ruke koj imaj uje pridržavao.
