Malo izmaknut, posmatrao je Cezare De Silva ljude koji su se okupili.
Pitao se kako je dospeo ovamo, prstima stežući kutiju u džepu.
Ironičan osmeh zaigrao mu je na usnama. Ko bi pomislio da će se on,
tridesetsedmogodišnjak koji je uvek bio razuman, ponašati tako
osećajno?
Ljudi su se polako razilazili. Ostala su još dvojica muškaraca iznad
otvorenog groba na vrelom suncu. Obojica su bili visoki, tamne kose,
dobro građeni. Kao Cezare.
Nikakvo čudo što liče, pa on im je brat. Ali oni o njemu ništa ne znaju.
Rafael Falkone i Aleksio Kristakos. Imali su istu majku, ali različite očeve.
Pomislivši na porodicu, koja mu je bila uskraćena, Cezare je osetio tup
bol.
Muškarci su pošli prema njemu i čuo je nekoliko reči koje su razmenili,
pa su se nasmejali.
Praznina koju je Cezare osećao popunila se besom. Da, momci su se šalili
na samo nekoliko metara od majčinog groba. Ali zašto to oseća prema toj
ženi, svojoj majci, koja ga je, kad mu je bilo tri godine, naučila da se ni na
koga ne može osloniti?
Cezare je prišao dvojici braće. Falkone je podigao pogled i reči su mu
zamrle na usnama, a osmeh je nestao kao izbirsan. Prvo je ispitivački
odmeravao Cezarea, a onda mu je pogled postao hladan.
