Sutra počinje Pačista nedelja: Tokom 2. nedelje Vaskršnjeg posta potrebno je uraditi samo 1 stvar da bi nam u životu srećni trenuci trajali mnogo duže

Druga nedelja Vaskršnjeg posta, poznata kao Pačista nedelja, karakteriše se strogim postom na vodi od ponedeljka do petka, dok su subota i nedelja dani kada je dozvoljena upotreba ulja.

Pačista nedelja nas podseća da se treba stalno i iznova duhovno razvijati. Često ljudi traže duhovnost kroz molitve i razvijanje kada nastanu teškoće.

Druga nedelja je simbol da se duhovnom rastu treba posvetiti i kada je sve lepo i kada u životu vladaju svetli trenuci, odnosno da tada na duhovnost ne treba zaboraviti kako bi ta svetlost dugo trajala.

Vernici tokom Pačiste nedelje poste za čišćenje tela, ali i srca od negativnih i loših misli, kao i uzdržanje od loših dela. Posti se na vodi cele nedelje, dok se za vikend praktikuje post na ulju. 

Ove sedmice nema crvenih slova, ni bdenja, a riba i vino tokom druge nedelje Velikog posta nisu dozvoljeni.

Grigorije Palama je bio vizantijski teolog, atoski monah i jedno vreme solunski arhiepiskop. Palama u pravoslavnoj teologiji razrađuje učenje o isihazmu i božanskim nestvorenim energijama.

Vodi poreklo iz jedne plemićke maloazijske porodice, koja je pripadala višem službeničkom sloju Vizantijskog carstva. NJegov otac Konstantin je bio veoma pobožan i pred smrt se zamonašio. Iako su vaspitavani na dvoru i stekli su dobro obrazovanje, sva tri brata i obe sestre su se povukli u manastir.

Grigorije je još kao dete dolazio u dodir sa svetogorskim monasima i mističkim pustinjacima. Godine 1318. u svojoj 21. godini otišao je na Svetu Goru. Nekoliko godina kasnije, pod uticajem svoga učitelja Grigorija Vizantinca, sagradio je sebi keliju u malom seocetu kod Verije i živeo je strogo isposničkim životom oko 5 godina, okružen samo desetinom pustinjaka. Bio je isihasta i veliki deo života je proveo u potpunom ćutanju. Boravio je 5 dana u toku sedmice sam u svojoj keliji; izlazio je samo subotom i nedeljom, kada bi sišao u manastir Lavru na Bogosuženja: bdenije do jutra i na Liturgiju, da bi se video sa bratijom i pričestio. Tek 1331. godine vratio se u Svetu Goru i posvetio se kontemplativnom životu u isihiji (mirovanju, ćutanju, i molitvenom tihovanju).

Govorio je da “onima koji žele da se potpuno predaju molitvenoj samoći, ne samo što im je neugodno razgovaranje i opštenje sa mnoštvom ljudi nego i sa onima koji žive na isti način kao i oni. To biva zato što se time prekida stalni i omiljeni razgovor sa Bogom, a sabranost uma, kojom se odlikuje unutarnji i istinski monah, razbija na dva dela a ponekad i na više delova.”