U kandžama strasti

Sneg koji je neprestano padao već čitav čas otkako je napustila Oklahoma siti, kovitlao se oko vetrobrana. Brisači su radilli punom brzinom, a Rea vezana sigurnosnim pojasom, napregnuto je gledala u taj beli zid koji se kretao napred zajedno sa automobilom, tik ispred farova.
Za vožnju koja bi u normalnim uslovima trajala manje od pet, sada je trebalo više od sedam časova. Približavala se Idabelu, mrak se već spuštao, a od brvnare je deblo još dobrih deset milja. Da se nije zaustavila u Mek Alisteru da montira lance na točkove, teško da bi stigla ovako daleko.
Verovatno je debljina snežnog pokrivača već iznosila četrdeset centimetara i sudeći po svemu, prestanak padavina nije se skoro očekivao. Ovo su bile rekordne snežne padavine koje su pogodile jugoistočnu Oklahomu, oblast koja je bila loše opremljena za velike vremenske nepogode, pa bi i izvlačenje kola iz smetova sigurno potrajalo danima.
Iz tog razloga Rea nije dozvoljavala da je umor savlada i da je privuku zamagljena svetla gostionica pored puta. Ubrzo je napustila autoput i vozila se uzanim drumom koji je vodio prema brvnari. Odsutno je okretala glavu ulevo i udesno, pokušavajući da se oslobodi bola u ukočenim vratnim mišićima,ali nije skidala pogled sa teško prohodnog puta, niti stopalo sa papučice za gas.
Planinski put počeo je da krivuda i da se penje u serpentinama. Oko puta nalazila se gusta šuma raznolikog drveća – borovi, hrast, hikori, jasen, crveni javor – koja se visoko iza njene brvnare prostirala u nacionalni park Uačita.
To je bila oblast Čokto, mesto gde su njeni preci živeli još od 1800. godine i gde je ona provela detinjstvo i tinejdžerske godine. I mada je, posle završenog koledža, provodila ovde samo po nekoliko nedelja godišnje, i mada joj roditelji i deda nisu više bili živi, ovo mesto smatrala je istinskim domom.