Slobodno…
Upravo tako se, doktor Renato Sorentino, osećao kada je izašao iz autobusa i pešice se zaputio ka obližnjem idiličnom seocetu, u kome je imao vikendicu. Tek je tada, po dolasku u Bolcano, iskustio taj utisak kompletnog olakšanja, kompletne nezavisnosti i nepomućene slobode, iako je od zvaničnog okončanja njegovog braka proteklo nekoliko nedelja.
Prvi put, nakon mnogo godina, bio je srećan, istinski srećan. Beskrajno je uživao u udisanju svežeg, planinskog vazduha, koliko i u prizorima nenadmašno lepe prirode. Poželeo je da urlikne od sreće, da tim urlikom objavi to da se oslobodio bračnih lanaca, koji su ga sputavali na više nivoa.
Osećao se kao da je ponovo rođen. Prolazio je kroz poznate mu predele, suočavao se sa poznatim utiscima, međutim, sve mu je tada bilo novo, drugačije, lepše.
Radovao se svemu: tome što je mogao da ide kuda je želeo i da radi šta mu je bilo volja, što nije morao da razmišlja, što ga nisu čekale obaveze. Radovao se ljudima, vedrom nebu, udaljenim planinskim vrhovima, šumama četinara, mirisima zrele jeseni.
Udisao je vazduh punim plućima, napajao je pogled lepotama raskošne prirode, koračao je lako, kao da nije imao težinu. Prestao je da se oseća kao starac, ponovo je bio u skladu sa svojim sredovečnim godinama.
Hodao je duže od jednog sata, pre nego što je stigao nadomak svoje vikendice, prijatno ušuškane medu hrastovima, borovima i jelama. I ta kuća, u kojoj je boravio bezbroj puta, mu se učinila kao lepša, udobnija, bezbednija.
Sve je bilo drugačije bez Simone. Bez njenog obavezujućeg prisustva u njegovom životu.
U sigurnim rukama
ljubici.com
