Ostajući vema svom pravilu da nikada ne kasni, Katalina Mariposa se, u za to predviđeno vreme, našla pred ulazom u sportsku dvoranu, sa čijim je vlasnikom trebalo da obavi poslovni sastanak. Njen ozbiljan i strog izraz lica se nimalo nije promenio kada je nekoliko mladića, odevenih u sportske dresove, pokušalo da joj, neprimerenim uzvicima, privuče pažnju. Vremenom je postala imuna na to što su muškarci, gde god bi se pojavila, burno reagovali na njenu pojavu, na to što se po svemu izdvajala od drugih žena.
Katalina ih nije privlačila toliko svojom lepotom, koliko time što je izgledala neosvojivo, hladno, čak i kruto, što se odlikovala granitnim samopouzdanjem. Po svemu se razlikovala od devojaka njenih godina koje su se odevale ležerno, ponašale previše slobodno i sa radošću prihvatale muške komentare.
Kao da je iznikla iz nekih prohujalih vremena, Katalina se na svakom mestu, i u svakoj prilici, ponašala dostojanstveno, pazeći na svoj ugledi na to kakav je utisak ostavljala. Vodila je računa koliko o svom ponašanju, toliko i o vizuelnom identitetu. Izbegavala je da prati trendove, ali je zato ostajala beskompromisno vema stilu koji nikada nije izlazio iz mode, koji je mogao da se smatra za vanvremenski.
Nosila je elegantnu odeću klasičnih linija, najčešće onu u crno-beloj kombinaciji, unapred računajući na efekat prefinjenosti i dobrog ukusa. Pazila je da svi materijali budu prirodni, da deluju otmeno i da šalju poruku o njenom istančanom osećaju za odevanje.
U kožnim salonkama sa visokim potpeticama se odlično snalazila, mogla je da hoda u njima satima, a da ne poželi da ih skine. Od šik detalja obično bi se odlučila za bisernu ogrlicu, bele ili bež boje, svilene ešarpe ili šešire sa širokim obodima. Nije volela da preteruje, već se držala pravila da je jedan upadljiv detalj bio dovoljan da upotpuni izgled i definiše stil.
