Pacijent je ležao na boku, prekriven sterilnom tkaninom. Područje reza na levom boku bilo je prekriveno belom gazom.
Čovek je mirno spavao pod dejstvom narkoze.
Dr Jureg nije asistirao na operaciji iako je pripadao ekipi doktora Rebstoka. Imao je noćnu smenu i nije bio na rasporedu za tu operaciju.
Ali ambiciozni lekar nije hteo da mu ta operacija promakne. Stajao je naslonjen na jedan stub, odakle je na monitoru mogao da prati svaki pokret ruke profesora i da čuje svaku reč.
Profesor Rebstok je počeo operaciju.
Munjevitim pokretom napravi rez u obliku luka, nekih dvadeset i pet centimetara dug, nad levim kukom, sve do muskulature. Pripremljenim klemama uhvati krvne sudove koji su krvarili.
Zahvat je tekao rutinski.
U operacionoj sali vladala je grobna tišina. Iako se sve odvijalo vrlo brzo, činilo se kao da traje večnost.
Rebstok je operisao poznatim elegantnim stilom i operacija je vrlo uspešno obavljena.
Dok je išao prema lekarskoj sobi da se presvuče, dr Jureg primeti da ga neko posmatra.
Bio je to tako prodoran pogled ženskih očiju da ga je, iako nevoljno, uzvratio.
Jedna studentkinja ga je posmatrala. Njene plave oči su odavale ozbiljnu lepotu.
Pošao je prema njoj. Smešeći se očekivala ga je kao da je sasvim razumljivo da nepoznati lekar sledi njen tihi zov.
-Mogu li nekako da vam pomognem? – upitao je ljubazno. – Uostalom, zovem se Jureg. Ovde sam lekar, ali trenutno nisam u smeni.
-Ja sam Kornelija Brit, šesti semestar.
On se lagano nakloni i tiho izusti:
-Davno je bilo kada sam i ja to mogao da kažem.
