Varao narod na osnovu očevog imena, skidao se go, pregazio dete i nije odgovarao, a ljubavnice ga jurile: On je bio najbahatiji sin našeg političara

Dok je ugledni državnik Nikola Pašić vodio tih i skroman život, njegov sin Radomir Rada Pašić postao je sinonim za ekstravaganciju, skandale i neprestane afere. Javnost je štitila Nikolu Pašića zbog njegovog ogromnog političkog uticaja, ali je zato Radin život obilovao incidentima zbog kojih se decenijama o njemu pričalo kao o najrazmaženijem i najbahatijem sinu Srbije.

Škola mu nije išla od ruke — izbačen je iz gotovo svih beogradskih gimnazija, pa je Nikola Pašić uspeo da privatnu Zdelarovu gimnaziju proglasi javnom školom, čime je Radino matursko svedočanstvo postalo punovažno.

Posle mature odlazi u Pariz, gde se brzo priključuje društvu bogatih, otkačenih i dokoličarskih mladih ljudi — od egzotičnih prinčeva do američkih milionera. Sve ih je povezivalo samo jedno: rasipanje ogromnih suma novca.

Tokom studija, Rada troši bogatstvo po luksuznim restoranima, uništava kafanske inventare i vodi skup život sa ljubavnicama. Kada stiže poziv za mobilizaciju, pribavlja lekarsko uverenje da je fizički iscrpljen i „malaksalog srca“.

Ali, čim su mobilizacija i povlačenje preko Albanije prošli, čudesno se oporavio — toliko da se na Krfu, usred rata, oženio Grkinjom.

Rada nastavlja da puni novinske stupce svakojakim incidentima. Sa jahte je vojnicima na obali pokazivao golu zadnjicu, lumpovao po lokalima, a najteži incident dogodio se kada je, divljajući službenim automobilom, pregazio dete. Porodici je isplaćena odšteta, a slučaj je zataškan.

Ženio se tri puta. U prvom braku sa grkinjom Katarinom Zotos (1895—1995) imao je dvojicu sinova — Nikolu (1918—2015) i Vladislava (1920—1977). Nikola je završio prava na Oksfordu, živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju, dok je Vladislav diplomirao arhitekturu. 

U drugom brakom sa Katarinom Pašić imao je troje dece — sinove Petra (1929—1996), Đorđa (1930—2024) i ćerku Đurinu. Đorđe je preminuo 25. januara 2024. godine

U trećem braku sa Georginom Pašić nije imao dece.

U jednoj od svojih prevara uspeo je da nadmudri čak i princa Đorđa Karađorđevića. Rada je poslao lažan telegram princu Ivanovi Konstantinoviču u Rusiji, žaleći se na „siromaštvo“, pa mu je princeza Jelena poslala 30.000 franaka.

Kada je pravi princ Đorđe primio pismo zahvalnosti, shvatio je da nikada nije poslao takav telegram. Rada je priznao da je novac već potrošio. Usledio je veliki skandal, svađa sa Nikolom Pašićem, ali se i ovaj incident ubrzo zataškao.

Zvanično zaposlen u Poslanstvu Kraljevine Srbije u Parizu, Rada je zajedno sa Mihajlom Gluščevićem započeo trgovinu platinom. U diplomatskim kovčezima platina je krijumčarena u Švajcarsku, a odatle u Nemačku, gde je služila za potrebe ratne industrije — proizvodnju aviona i municije.

Kada su uhvaćeni, pretilo im je streljanje, ali ih je poslanik Milenko Vesnić spasao, izborivši se da se slučaj premesti na Krf, gde je sud zaključio da se radi o „kršenju carinskih propisa“.

Godine 1921. izbija velika afera vezana za podelu ratne odštete — 60.000 ovaca i 17.500 goveda koje je Nemačka morala da isporuči Kraljevini SHS. Stoka je bila namenjena osiromašenim seljacima, ali su Rada Pašić i šurak, Grk Belojanis, uspeli da ubede ministra poljoprivrede Janeza Pucelja da se stočni fond proda „ispod ruke“.

Cene su bile nerealno niske: ovce po 45,5 dinara, volovi za 1.510 dinara, bez carine. Kada je afera isplivala, vlada je poništila prodaju ovaca, ali je prodaju volova ipak odobrila kao „povoljnu“.

Skandal je kulminirao kada je Rada u Novom Sadu automobilom upao među demonstrante koji su protestovali protiv njega. Prebijen je i jedva je izbegao linč.

Te iste godine dogodila se i afera „Omnium Serbe“. Radin prijatelj, markiz de Milo, u ime francuskog konzorcijuma predložio je izgradnju fabrike oružja u Kraljevini SHS pod neverovatno povoljnim uslovima za investitore, dok je Rada bio posrednik.

Država je trebalo da im besplatno uruči zemljište, obezbedi monopol, izgradi prugu, preduzme sve troškove i još unapred plati ogromne narudžbine.

Javnost je burno reagovala, a kada je otkriveno da je Reparaciona komisija nudila gotovu fabriku oružja — sve je propalo. Rada i Francuzi povukli su se na nagovor Nikole Pašića.

U aferi Adamstal Radomir se napokon finansijski „naplatio“. Reč je o ogromnom dugu prema češkoj fabrici u kojoj su se posle rata popravljali vozovi.

Zbog namernog odugovlačenja isplata, vrednost duga skočila je sa 3 miliona na 150 miliona dinara. Anketni odbor Skupštine je formiran kako bi ispitao ovaj i druge slučajeve, a Dragiša Stojadinović postao je najveći progonitelj Rade Pašića.

Nikola Pašić je uporno branio sina, govoreći čuvenu rečenicu: „Dete, pa vole slatko!“ Nakon audijencije kod kralja Aleksandra, pa i novih otkrića, Pašić stariji se povukao u postelju i uskoro preminuo.

Na kraju, odbor je presudio da nije kriv Rada već — državna administracija.

Posle smrti Nikole Pašića, Rada više nije mogao da koristi čuveno „Tata je molio…“. Novca je i dalje bilo od starijih špekulacija, ali se uticaj gasio.

Tokom 1945. godine došao je u centar pažnje pokušajem da proda mermernu bistu Nikole Pašića, delo Ivana Meštrovića. Rođene sestre su ga tužile, a sud je naredio da se na grob postavi bronzana kopija. Zbog toga je Radi zabranjeno da bude sahranjen u očevu grobnici — zabrana koja i danas važi.

Jedan od poslednjih Radinih podviga bio je pokušaj da pakistanskom diplomati proda reprodukciju Rembrantovog crteža kao original, u zamenu za pozajmljeni novac.

Kada je diplomata pokušao da crtež proda, holandski stručnjaci otkrili su da je reč o kopiji. Pašić nikada nije vratio novac, a diplomata je shvatio da je naleteo na prevejanog prevaranta.

Čovek koji je izjavljivao da bez 500.000 dinara mesečno ne može da živi preminuo je 20. oktobra 1964. godine u Beogradu. Njegova poslednja izjava, vezana upravo za slučaj Rembranta, savršeno opisuje njegov karakter:

„A kako je smeo sliku da iznese iz naše zemlje bez moje saglasnosti?“

Mnogi su kasnije tvrdili da Rada nikada ne bi mogao da razvije toliku mrežu korupcije i kriminala bez očeve tihe dozvole. Priča o Radomiru Pašiću tako je ostala duboko urezana u narodnu svest kao primer da „iver ne pada daleko od klade“.