Ispovest čoveka koji 30 godina čeka sina koji neće da ga poseti prepuna je emotivnih detalja.
Preterano ugađanje drugima, a posebno deci, ljudima se zna obiti o glavu, o čemu nam neretko svedoče i naši čitaoci.
Jadan je onaj ko sebe uvek stavlja u drugi plan, ne bi li najpre zadovoljio potrebe svih oko sebe, potvrdio je penzioner Davor. “Prvo deca, pa ja”, razmišljao je i on za života, o čemu iskreno piše.
“Kad bi mogle, moje suze davno bi izbrisale bol koju sam naneo samome sebi upravo zato što sam mislio da mogu sve dati i svima ugoditi. Bio sam i sebi i drugima zadnji, jedini koji ni od koga nije ništa primao, niti prima danas. Deca su sve uzela, i otišla”, napisao je utučeni otac.
Sina, svedoči, nije video 30 godina. “Stvarni razlog ne postoji. Sinu sam dao sve što otac dati može, pa i više od toga, život sam mu posvetio. Sada sam bolesni starac koji sjedi u kući, pokraj prozora, i gleda u daljinu nadajući se da će ugledati sina. I ne samo sina, volio bih upoznati i njegovu porodicu, pre svega moju unučicu za koju znam da postoji, ali je nikada nisam video”, izrazio je svoju bol.
“Koliko je sve to teško, znam samo ja, koji živim s hiljadu pitanja koja me muče iz dana u dan, koji trpim svoju bol gledajući u daljinu”, tužne su reči kojima je gospodin Davor završio pismo. Do tvrda je srca teško dopreti, ali nada umire poslednja, možemo zaključiti i na primeru ove nesretne sudbine.
Izvor: Moje vrijeme
