Sedeo je za šankom kafida „Aretium“, ispijao ved tredi konjak i pitao se da li de, bar te nodi, uspeti malo da odspava. Poslednjih nekoliko nodi je patio od nesanice, koju nije uspevao da izledi ni tabletama, ni čajevima, ni alkoholom, uostalom. Bio je iznuren od umora, zbog koga su mu otupela sva čula. Više ništa nije osedao: ni glad, ni žeđ, ni radost, ni tugu. Verovao je da ništa nije moglo da ga izvuče iz apatije, u kojoj se nalazio danima unazad.
Svakoga jutra se pitao šta ga je, uopšte, navodilo da ustaje iz kreveta. Šta, kada su mu svi dani bili isti, kada se obaveze nisu smanjivale, kada se ništa lepo nije dešavalo?
Šta, kada je prestao da se smeje, da se raduje životu, da želi i očekuje? Mučila ga je bezvoljnost, prepuštao se rezigniranosti, patio je od nedostatka motivacije. Ništa nije moglo da ga pokrene, ali, isto tako, ništa nije moglo ni da ga slomi. Sunce, kiša, mrska lica, draga lica, trezvenost i pijanstvo, sve je doživljavao sa istim osedanjem ravnodušnosti.
Bio je prazan iznutra, ispijen, potrošen. A imao je tek 33 godine. I znao je da bi trebalo da se nalazi na vrhuncu snage, na vrhuncu modi. Psiholoških, fizičkih, muških.
Međutim, on kao da je umirao. Kao da se prepuštao inerciji, koja ga je vukla u ništavilo.
U psihološkom smislu, bio je nemodniji nego ikada pre. Nije bio u stanju da kontroliše svoje misli, da upravlja svojim osedanjima, da se bori sa pretečom depresijom. U razmišljanju i ponašanju se držao dobro utvrđene šeme, zahvaljujudi kojoj je u njegovom životu i dalje sve funkcionisalo na najbolji mogudi način. Bez vidljive štete, još uvek.
Fizički se takođe loše osedao. Bio je iscrpljen od celodnevnog rada, od celodnevnih borbi sa obavezama. Izgubio je apetit, vidno je oslabio, pretila je opasnost da njegovi brižljivo formirani mišidi promene oblik, zbog toga što nije imao vremena da ode u teretanu.
Nesanica je, povrh svega, pretila da ga dotuče. Malo je nedostajalo da se slomi, da poklekne. Da odustane. Od svega.
