“Pravi si srećnik, što si preživeo nesreću”, rekao mu je Silvester preko telefona. “Čim izađeš iz bolnice, sedi u prvi avion i vrati se kući.”
Naravno, on je ne razmišljajući poslušao savet i došao u Sjedinjene Države na oporavak, ali Silvester se nije žurio da ga vrati na mesto događaja. “Ima vremena”, govorio je. “Sada nam je najvažnije tvoje zdravlje.” Svoje reći je začinio povišicom i premijom za poslednji izveštaj.
Ipak, Nikolas nije bio naivan. Dobro je znao da je spoljno politički dopisnik zauvek izgubljen, kada ga iz žiže događaja povuku na sportski teren. Sa trideset godina zaustavljen je u akciji. Ta pomisao ga je bacala u nemoćan bes.
Ovo ne može dugo da traje, tešio se. Sada mu je noga zalečena. Istina, još uvek ga boli, ali može da se oslanja na nju. Hirurg mu nije pružao mnogo nade. Kost i mišići su mu bili teško oštećeni. “Ipak, moći ćete da hodate bez problema. Možda ćete malo hramati, ali to može da izgleda romantično.” Romantično?! Za stanje u kome se on nalazio odgovarajući izraz je bio “jadno”.
Nedeljama je bio prikovan za krevet. Čoveku koji je bio hiperaktivan, nije nimalo bilo lako da se pomiri sa fizičkim hendikepom… Samo jedan korak u pogrešnu ulicu u Damasku bio je dovoljan da izazove eksploziju bombe i zauvek izmeni njegov život.
Nikolas Mondino, neustrašivi dopisnik sa ratišta, kakav je do tada bio, odjednom je iščezao, a njegovo mesto je preuzeo neki drugi čovek, bespomoćan i nezadovoljan.
