Bio je običan popodnevni trenutak u gradu. Moja prijateljica i ja smo bile zbijene u već prepunom liftu kada je odjednom žena sa kolicima naglo ušla, gurajući se da se ugura.
„Sačekajte sledeći!“ neko je povikao sa zadnje strane, ukazujući koliko je lift već pun. Ali toj ženi nije bilo važno. Bila je u žurbi, i dok se probijala unutra, proglasila je: „Ja sam prioritet! Imam bebu!“
Vazduh u liftu postao je napet. Neki su se međusobno pogledali, drugi su se pomerali nelagodno. I ja sam počela da osećam težinu njenih reči, kao da joj to što ima dete daje pravo da zanemari lični prostor svih ostalih.
Frustracija je rasla, i bez razmišljanja sam rekla: „Samo zato što imaš decu, ne znači da poseduješ ovo mesto.“
Njen izraz lica se od šoka brzo pretvorio u bes. Usledila je napeta tišina dok se lift nije zaustavio na njenom spratu. Izašla je, ali ne pre nego što je bacila pogled nazad i rekla: „Vidiš? Lako je biti ‘prioritet’ kada imaš svoje dete.“
Napetost je ostala dugo nakon što su se vrata zatvorila, a ja sam se pitala: da li sam preterala?
