Kada su u pitanju zastrašujuće bolesti poput raka, većina ljudi se nehotično pita: “Zašto? Zašto ja ili moji voljeni?” I na to pitanje ne postoji jednostavan odgovor. Može se objasniti naukom, statistikom, ekologijom ili nasleđem, ali postoji i dublji sloj – onaj do kojeg dopiru duhovni mentori.
O tome je govorio otac Gavrilo, jedan od najpoštovanijih staraca Svete Gore. Njegove reči nisu bile puka teorija, već pogled čoveka koji je život proveo u molitvi i neposredno se suočavao sa ljudskom patnjom u njenoj punoj istinitosti.
“Da se ljudi ne bi odvraćali od Hrista…”
Atoski starac Gavrilo podsećao je:
“Jedan podvižnik mi je pričao da će u poslednja vremena Bog dopustiti mnoge bolesti, uključujući i rak. Iz tog razloga da se ljudi ne bi odvraćali od Hrista… Gledajući nemoći ljudi i snishodeći tim nemoćima. Trpeći tuge i bol. A oni koji trpe bez roptanja, dospevaju u raj.”
Foto: Wikipedia
U tim rečima krije se paradoks koji je savremenom čoveku teško da prihvati. Nama se čini da je sreća odsustvo bola, dok duhovni pogled nudi drugačiju perspektivu: kroz bolest se otvara mogućnost dubljeg razumevanja i oslobađanja od površnih vezanosti. Kao što je jedan starac rekao: “Čovek počinje da ceni svetlost tek kada iskusi tamu.”
Priča o nogama koje vode u raj
Posebno mesto zauzima događaj vezan za još jednog velikog podvižnika – Pajsija Svetogorca.
Jedan čovek bio je paralizovan i planirao je da ode u Ameriku na operaciju, verujući da postoji šansa da ponovo stane na noge. Pre puta zatražio je blagoslov od Paisija.
Odgovor je bio težak: “Nemaš blagoslov ni da ideš u Ameriku, ni da radiš operaciju.”
Verujući starcu, ostao je kod kuće, ali ga je iznutra razdirala gorčina i razočaranje. Posle izvesnog vremena, Paisije ga je posetio. U kući su se okupili najbliži, a tišina je bila gotovo opipljiva, kao da svi iščekuju čudo. Starac je prišao bolesniku, položio ruke na njegove noge i rekao:
“Noge tvoje, noge – one te vode u raj. A ti, nesrećniče, to ne razumeš. Poslušaj me, sine: Bog ne želi da ozdraviš. Zato znaj da će tvoje stanje biti sve gore i gore. Ali shvati da svi oni ljudi koji su oko tebe i koji ti služe – na taj način spasavaju sebe. Pomažući tebi, spasavaju svoje duše, iako toga nisu svesni. Tako ti postaješ sredstvo spasenja mnogih ljudi. To je ono što Bog želi od tebe.”
Ove reči zvuče strogo, gotovo nepodnošljivo, ali u njima se kriju i duboka ljubav i istina. Bolest jednog čoveka postaje prilika za spasenje mnogih.
Foto: Printscreen/ Youtube/ Духовник Библиотека
Uvređenost na svetitelja i nagrada na nebesima
Postoji još jedna priča koju je prenosio starac Gavrilo. Čovek koji je teško patio od bolesti usrdno se molio svetom Pantelejmonu za isceljenje. Međutim, olakšanje nije dolazilo. Umesto zahvalnosti, u njegovoj duši se javila ogorčenost: “Zašto me svetitelj ne čuje?”
Kada je umro, anđeo mu je pokazao neobično lep dvorac i rekao: “Zato što si trpeo bolest čitavog života, tvoje prebivalište sada će biti ovaj prelepi dom.”
Tada se setio kako je negodovao i bio nezadovoljan. Istina se pokazala drugačijom: bolest nije bila kazna, već dar – iako težak i strašan.
Napredak i bolest
Starac Pajsije često je govorio o savremenom vremenu, a njegove reči zvuče gotovo proročki:
“Naša kultura razara našu dušu. Uprkos naučno-tehnološkom napretku, ljudi sami sebe uništavaju, a da toga nisu svesni. Bog je čoveku dao slobodu, a čovek tom slobodom razara samog sebe. Uništava se onim što stvara sopstvenim rukama.”
Govorio je i o naizgled jednostavnim stvarima – o hrani, o zemlji, o tome da je danas čak i povrće “strašno jesti”, jer se sve prska i veštački uzgaja. Za monaha koji je živeo od plodova sopstvene bašte, savremena ishrana delovala bi neprirodno i udaljeno od izvora.
I zaista – živimo ubrzano, jedemo usput, posežemo za gotovom hranom i sve ređe osluškujemo potrebe sopstvenog tela. “Dva stuba savremenog napretka su duševni nemir i prehrambeni surogati”, govorio je Pajsije. Upravo oni postaju plodno tle za razvoj bolesti poput raka.
Izgubljena sposobnost da slušamo sebe
Nekada su ljudi znali da prepoznaju uzrok bolesti – da li dolazi od hrane ili načina života. Danas se te granice brišu. Prirodna hrana postaje retkost, a sposobnost da slušamo sopstveno telo gotovo nestaje. Čovek postaje gluv za sopstvene potrebe.
I ovde nije reč samo o ishrani. Svet oko nas ispunjen je bukom, informacijama i neprekidnom žurbom. Izgubili smo unutrašnju tišinu u kojoj se može čuti ono najvažnije.
Bolest kao ogledalo duše
U samoj osnovi svega nalazi se ljudska duša. Ubrzan tempo života čini nas nestrpljivima, a nestrpljenje rađa nemoć, strah i unutrašnje lomove.
Starac Pajsije nije slučajno rekao: “Reći ću vam šta je naš svet – to je prava pravcata ludnica.”
U toj “ludnici”, bolest postaje ogledalo – ne kao presuda, već kao opomena: da zastanemo, zagledamo se dublje i prestanemo da bežimo od suštine.
Teško je slušati ovakve priče. Još teže prihvatiti misao da bolest može biti blagoslov. Ipak, u toj ideji postoji i nešto utešno.
Kako je pisao Dostojevski: “Bol i patnja su uvek neophodni za široku svest i duboko srce.”
U tom smislu, rak i druge teške bolesti postaju, koliko god to zvučalo paradoksalno, tačka susreta čoveka sa samim sobom i sa Bogom. A od načina na koji ćemo taj susret proživeti – sa ogorčenjem ili sa smirenjem – zavisi i ono što dolazi posle.
