Postoji valjano majčinsko verovanje: “Pošto nisam sin/ćerka, niko ih ne poznaje i niko ih neće voleti.” U skladu sa ovim verovanjem, i sa najboljim namerama, žene mogu štititi svoju decu od društva, prikrivajući svoje postupke zabrinutošću. U ranom detinjstvu, ovi postupci su još uvek ublaženi brigom za dete, ali tokom godina, dete počinje da doživljava sve veću negativnost, videći ih kao ograničenje svoje volje.
Ako mlada osoba ima resurse i temperament da se rastane tokom adolescencije, ima sve šanse da izgradi srećan lični život i održi harmonične odnose sa svojom porodicom. Međutim, pod takvim pritiskom staratelja, potpuno rastajanje često ne uspeva.
Plašeći se gubitka veze sa svojim detetom, majke, nažalost, često pribegavaju manipulaciji. Na primer, čim sin ode, majka počinje da pati od bolova u srcu, krvni pritisak joj raste i mora da pozove lekara. Dete ostaje, zabrinuto za majku, i sledeći put se priča ponavlja. Nije stvar u tome da majke namerno teraju svoju decu da ostanu blizu, iako se osećaju dobro — sasvim je moguće da je perspektiva usamljenosti i spoznaja da njihovo dete ima svoj život toliko zastrašujuća da utiče na njihovo blagostanje.
Zašto je majčina vezanost za sina posebno bolna?
Foto: Shutterstock
Nije slučajno što je u ovom primeru pomenuta veza majke i sina — upravo su oni ti koji najčešće formiraju bolne vezanosti. Za to postoji mnogo razloga, na primer:
- U kulturnim tradicijama nekih regiona, gde je nacionalna karakteristika uvek bila da sin dovodi nevestu u kuću, samostalan život savremene omladine starija generacija doživljava sa bolom.
- Kao ostatak posleratnog perioda, kada je muškaraca bilo malo i kada ih je trebalo zaštititi, dečaci su bili tretirani sa posebnom naklonošću od ranog detinjstva.
- Prenošenje majčinih ličnih iskustava na sina je nesvestan proces u kojem žena, ostavši bez partnera (zbog smrti, neverstva ili razvoda), “rađa” novog.
U ovom drugom slučaju, žena odgaja idealnog muškarca, za koga očekuje da je nikada neće izdati, nikada je neće povrediti i da će uvek biti uz nju. Ona žrtvuje ceo svoj život za njegovu dobrobit, očekujući da i on učini isto. A onda joj sin iznenada dovodi kući nevestu. Kakve su šanse da će je njegova majka prihvatiti?
Foto: Shutterstock
Čak i ako mu da slobodu da sam izgradi porodicu, ona će ipak postati njen treći član — dolaziće nepozvana, procenjivaće svakodnevni život para, lične, a ponekad čak i seksualne odnose.
Zašto? Zato što su godine tokom kojih su mogle da grade karijeru, strasti, granice, veze i planove bile u potpunosti posvećene svom detetu. To je pravo i izbor svake majke, ali dete to ne traži, a opet, bolno je gledati kako vas “ostavljaju na miru”.
Iza svega ovoga krije se pomalo iskrivljena, ali ipak prisutna želja za ljubavlju. Ključno je, iako ne lako, priznati da ono što je najbolje za decu nije ono što mi mislimo, već ono što ona žele. I težak, ali vredan i neophodan zadatak za roditelja jeste da prihvati izbor svog deteta. Razumevanje i odobravanje nisu neophodni. Dovoljno je samo prihvatanje, bez prisvajanja sina i njegove volje kao da je to stvar.
Šta bi trebalo da uradi majka odraslog sina?
Foto: Shutterstock
Može se činiti da željom da dete držimo blizu sebe, spasavamo ga od loše žene ili nesrećne sudbine. Međutim, važno je da se podsetimo da je to neprirodno i izuzetno štetno za njih. Ako ne nauče da donose odluke, insistiraju na njima, idu protiv svoje volje, grade lične odnose, prave greške i žive punim, samostalnim životom, neće moći da se nose sa životom kada ostanu bez roditelja. Stoga, želja da se brinu o odraslom detetu i budu bliski sa njim ne čini im ništa dobro, već ih pre čini oblikom onemogućavanja.
Želite da dođete kod majke koja ima svoj zanimljiv život, da pitate za savet i da saslušate njena mišljenja. Zato, koliko god teško bilo, pokušajte da dozvolite svom odraslom detetu da živi samostalan život. I zapamtite, nikad nije kasno da ga započnete! Koliko je vremena prošlo otkako ste bili u pozorištu? Ili putovali? Ako ste sanjali o crtanju, ali nikada niste pokušali, možda je sada pravo vreme? Ako vam je teško da sami izgradite smisao i podršku, psihoterapija može pomoći.
Ne možemo naterati druge da nas vole onako kako mi želimo. Štaviše, kada pokušamo da izvučemo tu ljubav, uvek ćemo naići na suprotno. Možemo dati koliko god možemo i prihvatiti koliko god možemo dati. Samo na taj način se rađaju zdravi odnosi roditelj–dete. I nikada nije kasno da ih ponovo izgradimo — sa sigurnošću, ljubavlju i slobodom za sve.
(Anastasija Babijčuk – klinički psiholog)
