Nakon što me je bivši ostavio zbog moje najbolje prijateljice, bila sam slomljena. Ali posle nedelja plakanja, samonagrađivanja i pokušaja da se ponovo sastavim, odlučila sam da mi treba nešto što će me podsetiti da i dalje vredim, da sam i dalje lepa, da sam i dalje ja.
Zato sam potrošila mnogo novca na dizajnersku haljinu. Ne bilo koju haljinu — onu za kojom sam mesecima gledala na internetu. Nekoliko dana kasnije, sestra je došla da „proveri kako sam“. Uvek smo imale komplikovan odnos. Bila je puna slatkih osmeha i saosećajnih pogleda — dok nije ugledala haljinu kako visi u mom ormanu.
„Oh! Nova haljina?“ upitala je, prelazeći prstima preko materijala kao da je njena. „Da,“ odgovorila sam, već osećajući da nešto nije u redu. Onda, kao da je to ništa posebno, pogledala me je i rekla: „Dakle… mogu li da je obučem na venčanje? Moram da izgledam sjajno.“
Zamrznula sam se, ne mogući da se setim nijednog nadolazećeg venčanja. Ona je oklevala, a onda pročistila grlo i rekla da je i dalje u kontaktu sa mojim bivšim — i da se sada ženi i da ju je pozvao. Srce mi je stalo. To venčanje. Ono na koje nisam bila pozvana. Ono o kome nisam sigurna da ću emocionalno izdržati da čujem — a kamoli da obučem nekoga za njega.
Zalepila sam pogled na nju, bez reči. Drskost. Bezobrazluk. „Ne,“ tiho sam rekla. „Apsolutno ne.“ Ona je odmahnula očima i počela da priča gomilu užasnih stvari o meni. Kasnije tog dana nazvala je naše roditelje, jecajući — da sam „sitničava“ i da je „kaznim za nešto što nije uradila.“ Sada me svi zovu hladnom i sebičnom.
Ali niko od njih nije bio tu kada sam videla poruke. Niko nije video kako me je gledao — moj prijatelj — kad nije mislio da gledam. Niko mi nije pomogao da pokupim delove sebe. I sada sam ja opet zlikovac. Da li bi ti rekla ne? Ili da li je zauzimanje stava uvek praćeno cenom?
