Moj bivši je Francuz, i prvi put kad sam upoznala njegovu porodicu, pitali su me jesam li ikad probala andouillette. Rekla sam ne, i da nikad nisam ni čula za to. Tada njegov otac prasne u smijeh i kaže: „Samo Francuzi vole andouillette.“
Ja sam mu odgovorila da sam Španjolka i da se u mnogim španskim jelima koriste creva i iznutrice. Volim krvavicu, zarajose, mozak, želudac — kako god hoćeš, vjerovatno ću pojesti. Ali ne, njegov otac je tvrdio da — pošto nisam Francuskinja — to neću voljeti. Njegova majka je rekla da će, sljedeći put kad dođem, napraviti malo.

Par sedmica kasnije dolazimo ponovo, i oni su napravili andouillette! Napokon, mogu probati! Čim sam vidjela tu stvar na tanjiru, znala sam da će biti teško. Ali njegov prokleti otac opet kaže: „Ona to neće voljeti.“
Pa sam pojela cijelu jebenu kobasicu. A kad je završila, tražila sam još. Iskreno, gušila sam se dok sam jela i morala sam sve prekriti umakom od senfa i kreme da ostane dolje. Ali pojela sam jednu i po kobasicu. Svaki zalogaj je bila muka. Ali sigurno sam mu pokazala!